Postoji jedna stara, već prlično otrcana predrasuda da je strip literatura namenjena dečici. To je zapravo danas već atavističko sećanje na pionirske dane stripa, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada su američki dnevni časopisi objavljivali strip dodatke. I sam u svojoj kolekciji imam neke od tih nedeljnih dodataka iz američke štampe, na izvanrednom, velikom formatu tadašnjih novinskih izdanja. Iako sam mator čovek, zavidim onima koji su svoje detinjstvo proveli čitajući te strip dodatke. A bio je to samo jednostavan marketinški trik – „ozbiljne“ dnevne novine su bile za ćaleta, a on je mogao odmah da izdvoji nedeljni strip dodatak (koji je takođe izgledao kao jedna šarenija, novina „u slikama“) i da to ćušne pod nos svojoj deci, te ih tako umiri bar na pola sata, dakle ekvivalent današnjem prikazivanju DVDa sa crtanim filmovima. I već u to vreme je bilo jasno da stripovi nisu sasvim klinačka stvar (kao što to nisu,gle čuda, ni svi crtani filmovi na DVD formatu), pa su neki od urednika bez mnogo dvoumljenja postavljali recimo „Krazy Kat“ ( iščašeni strip kojeg je kreirao George Herriman) pravo u kulturnu rubriku. Tako je strip brzo dospeo među recenzije knjiga i komentare pozorišnih predstava. Nakon toga,  strip je dospeo u najrazličitije rubrike, u raznorazne novine i časopise ili već među tvrde knjiške korice, i valjda je danas svima jasno da nakon Spiegelmanovog Mausa strip vrlo direktno može da se bavi čak i jednom tako teškom i zahtevnom temom kao što je holokaust.
Kako to da je i nakon svega ostala ta predrasuda o stripu kao dečijoj literaturi, teško je reći, ali često sam razmišljao da je to možda i prednost ovog medija. Naime, s obzirom da je smatran za neozbiljan, strip je mogao da se razvija daleko od zahteva nekakve akademije, ili bilo kakvih zahteva. Mogao je da se poigra značenjiama, predstavama, da bude dvoznačan, troznačan, i – budući unapred označen kao „lucprdast“, da se otme kontroli, ili da se zavuče pod kožu, da istražuje vlastitu slobodu, i tako dalje. Tako je ta glupava predrasuda postala „komparativna prednost“ stripa (naravno, ja se samo šalim, pojma nemam šta znači ta kovanica, „komparativna prednost“, nego nastojim da zvučim učeno i izazivam vaše strpljenje, he he!). Pored svega, valja primetiti da – iako je savremeni strip nastao tek krajem devetnaestog veka, to je iskonska kombinacija reči i slike, tih tako elementarnih sredstava  izražavanja. Iako da biste nacrtali strip možete da koristite štap kojim ćete da povlačite crte po pesku, zanimljivo je da je strip zapravo blizak rođak filma, medija koji postoji isključivo u tehnološkom vremenu. Ne samo zbog naracije koja faze vizuelnih predstava smešta u hronološki niz, već i zbog kadriranja, jezik stripa je  blizak jeziku filma, i verovatno nije slučajno da su ova dva medija nastala gotovo u isto vreme. Ovo samo ukoliko pod rečju strip podrazumevamo savremeni strip, koji koristi oblačiće kako bi izrazio govor junaka stripa, genijalni izum nastao u američkoj štampi s kraja devetnaestog veka. Vreme proto-stripa (stripa nastalog nizom crteža, bilo bez teksta ili sa tekstom potpisanim ispod crteža) seže mnogo dublje u vremenu, i moguće je pronaći već i pećinske crteže koji očigledno da predstavljaju „priču u slikama“.
Danas savremeni strip nastoji da proširi svoje definicije. To je postao jedan „rastegljiv pojam“, kao što se može videti već i iz stripovanih priloga iz ovog broja Uj Symposiona. Neko od autora će upotrebiti famozne balončiće, a neko eto baš i neće. Neko će nastojati da i samu naraciju razbije u teško spojive nizove slika. Neko drugi će od svega toga kreirati vizuelnu poeziju. Neko će koristiti crtež, neko kolaž, neko će kreirati slike poigravajući se elektronskim fajlovima sa vizuelnim sadržajima. Ljubitelj stripa s kraja devetnaestog veka više ne bi mogao da prepozna ovovremeni „savremeni strip“, kad bi samo mogao nekako da ga vidi!
Kao strip autor, i sam sam pokušavao da se poigram značenjima i predstavama, dok sam kreirao svoje radove. Često se setim nečega što mi je isprčao Triceps, budimpeštanski umetnik koji je, nakon početka NATO bombardovanja Srbije tokom 1999. godine, organizovao izložbu mojih radova postavljenu iza kaveza u jednom podrumu gde je smestio svoju Black Black galeriju. On je proglasio da će izložba trajati sve do pada Miloševića, nakon čega je bila predstavljena u nizu mađarskih gradova, sve dok nismo organizovali „svečano zatvaranje“, koji mesec nakon petooktobarske antimiloševićke revolucije. Triceps mi je ispričao da je jedan od mojih strpova, koji govori o Srbiji tokom ratova i sankcija devedesetih, izazvao radoznalost nekog njegovog prijatelja, koji inače ne spada u neke velike poznavaoce stripa. „Bilo mi je sve to zanimljivo, ali uopšte  nisam shvatio zašto je, dok je opisivao ratnu situaciju, autor opisao kako je video neku veliku žabu“ – rekao je Tricepsov prijatelj.
Velika žaba, koja je opisana u mom stripu, je zapravo nešto što sam jednog dana ugledao pored kante za smeće u blizini zgrade u kojoj živim u Pančevu, kada sam - već ionako skrhan svime što se u ovoj zemlji dešavalo - išao da bacim đubre. Bio je to neverovatno ogroman primerak mrtve žabe. Pravi monstrum, čudo prirode, usred grada! Bilo je to početkom devedesetih, i sve mi je to izgledalo nekako halucinantno, a ipak stvarno, baš kao i sve ono što je činilo svakodnevnicu zemlje u raspadu.
Razmišljajući o rečima Tricepsovog prijatelja, pomislio sam da je u stvari sasvim tačno da ne postoji neka direktna veza između te žabe i tog rata, ali eto, u stripu je sve moguće!...

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf