“Umetnost je govno!” – rekao mi je Peđa Vranešević, dok sam se još spuštao u stolicu u njegovom stanu u naselju Liman IV, u Novom Sadu. Sledećeg momenta, citirao je Georga Grosa (koji će izmeniti svoje ime u Džordž),  nemačkog slikara i grafičara, prema jednom zapisu iz 1925. godine: “Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti, ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea , bilo da delje đonove ili rezbari Bogorodice. Ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost”?
Učinilo mi se kao da je prošao tek tren između ovog razgovora, i diskusija koje smo, zajedno sa drugim zanimljivim ličnostima sa novosadske scene, vodili još početkom osamdesetih u stanu u kojem je Peđa u to vreme živeo; on je tada već bio član popularne grupe Laboratorija zvuka braće Vranešević, a ja radoznali tinejdžer. U skorije vreme, o Peđi Vraneševiću je ponovo bilo govora u javnosti, nakon izvođenja njegove rok-opere Nema zemlja u Beogradu i Novom Sadu, i to je bio dobar povod da se prisetimo mnogih njegovih aktivnosti, među koje spada rad sa bendom iz šezdesetih godina, The Best Nothing, aktivnost na sceni novosadske konceptualne umetnosti, rad na filmu i televiziji, komponovanje filmske i pozorišne muzike, itd. Široka publika takođe pamti muziku za popularne tv serije, koju je kreirao zajedno sa bratom Mladenom ( preminulim 2006. godine) – „Poletarac“, „Fore i fazoni“, „Varošarije“, „Priče iz Nepričave“... Lista filmova za koje su komponovali muziku uključuje „Splav Meduze“, “Još ovaj put”, Oktoberfest”, “Original falsifikata”, “Pun mesec nad Beogradom”, “Kraj rata”...
Iznad svega, Peđa Vranešević je zanimljiv sagovornik, lucidan, humorno-ciničan. „Možda bi naziv članka o mom životu mogao da bude – anarhista sam, al sam srećan“, kaže mi, dodajući da se kloni javne scene u Srbiji, i da se danas obraća tek malobrojnoj publici, koja je zainteresovana da tako nešto čuje i vidi. Uz slet-operu „Nema zemlja“, kreirao je i „Artepaket“sa reprodukcijama crteža, fotografija, tekstovima i zapisima, u svega 100 primeraka, kao i likovnu izložbu koja je bila postavljena svega tokom tri sata,  ispred ulaza u salu Amerikanu,  Doma omladine Beograd.

VREME: Već toliko vremena si prisutan na ovdašnjoj sceni, pa ipak, veruješ da je moć umetnosti ograničena ?

Peđa Vranešević: Umetnost zapravo ne postoji. To je izmišljotina. Vidiš li onaj plakat na zidu, to je iz filma “Splav Meduza”. Branko Vučićević je pisao scenario, režirao Karpo Aćimović Godina, na jedenom mestu mladi umetnici (zapravo se radi o Miciću i zenitistima), se predstavljaju kao X1, X2, X3… Tu su dve seoske učiteljice, jedna od njih kaže: Ju, kakva su to imena, a druga će: Oni su umetnici! Na to jedan od njih odgovara: Pardon, nemojte da vređate! I zaista, reći za nekog da je umetnik nije drugo nego uvreda. Zato što umetnost spada u craftswork. Umetnost je veština. Umetnik, to je Salvador Dali. Kazimir Maljevič nije umetnik. Ruska konstruktivistička škola na koju se moj rad nadovezuje, još od vremena studija u Beogradu šezdesetih godina, je negacija umenosti. Oni su smatrali da sve što rade mora da bude u neku svrhu. Nema tu – lepo je, nije lepo, sviđa mi se, ne sviđa mi se. U knjizi “Dizajn za stvarni svet”, poznatog američkog dizajnera i predavača, Viktora Papaneka,  on objašnjava da najveći broj produkata bude dizajnirano na pogrešan način – padnu mi na pamet oni ruski televizori, okrugli kao jaje… Ili tako neke džidžabidže, ponekad proizvedene na Zapadu…Sve je to ono što Gros naziva laž. U “Nemoj zemlji”, jedna od prvih stvari kad se narod pobuni je da počnu da viču “DO-STA LA-ŽI, DO-STA LA-ŽI”…E pa laž je sveprisutna.
Jedan prijatelj me je zavitlavao da je Aca Lukas moj kolega, umetnik. Ja sam odgovorio da je to  tačno,  mi smo isto, Aca Lukas i ja.  I moja koleginica Jelena Karleuša – mi smo isto. Jedino se razlikujemo po tome što će se njihova muzika naći na ringfonu mobilnih telefona, a “Nemu zemlju” je videlo nekoliko stotina posevećenih posetilaca …

- Tvoj projekat (slet opera) “Nema zemlja” se zasniva na rok operi “Fabrike radnicima/ Crna metalurgija”, koju si zajedno sa Želimirom Žilnikom napisao davne 1971. godine. Kako ste došli na ideju da kreirate rok operu, da li ste bili inspirisani mjuziklom “Kosa”, koji je bio postavljen i u Beogradu, i izvođen u periodu 1969.- 1973., ili su uticaji dolazili sa druge strane?

Bože sačuvaj, u to vreme sam mislio da je “Kosa” odvratna. Radovan Hiršl mi je rekao da je, zajedno sa nekom ekipom beogradskih hipika sreo Ragnija i Radoa - originalne autore mjuzikla, koji su došli na beogradsku premijeru, i zatim su im ponudili šit kakav nikad nisu probali, ovde je to dolazilo direktno iz Avganistana. “Al smo ih naduvali”! Međutim, čak ni ta grupa beogradskih hipika nije bila na predstavi, već su Ragnija i Radoa sačekali ispred izlaza!  “Kosa”, kao produkt Brodveja, nama mladim zaluđenicima se činilo tek kao zašećereni proizvod meinstrim kulture.
Što se tiče naše rok opere, inicijator čitave ideje zapravo je bio Želimir Žilnik. Bilo je to 1971. godine, brzo nakon što sam završio komponovanje za film Karpa Aćimovića Godine – “Zdravi ljudi za razonodu”, za koji sam dobio nagradu za muziku, na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu 1971. Film je bio nagrađen i u Oberhauzenu…. Ubrzo nakon toga sreo sam Žilnika koji mi je predložio da radimo scenario za rok operu pod radnim naslovom “Crna metalurgija”.  Za svega par meseci, mi smo završili delo koje ćemo potom nazvati slet operom “Fabrike radnicima”.Otkud mu je palo na pamet da sve to radimo, nemam pojma. Mislim da su njegovi motivi bili višak testosterona, i energija koju je morao negde da ispolji. Dok smo radili u njegovoj kući, često se dešavalo da ja ostanem da spavam ispod njegovog klavira, a on izađe da istrči dva kilometra!… Žilnik je imao burnu biografiju, rođen je u Niškom logoru Crveni  krst, 1942. godine, njegova majka je bila u nemačkom zarobljeništvu kojeg nije preživela. Iz logora su uspeli da ga izvuku i predaju tetki u Zemun, koji je tada pripadao NDH… Kao mlad je bio omladinski funkcioner, pa se tobože “odmetnuo” i prešao na drugu stranu, iako ni danas ne znam kojoj strani on uopšte pripada. U jednom intervjuu je rekao da sam ja njegov najbolji prijatelj, a ja ne znam ko je on zapravo… On je  usamljena figura, autohtona pojava na našoj sceni. U svakom slučaju, on me je naložio da radimo na projektu “Fabrike radnicima”, većina tekstova je bila njegova, tek kad njemu nisu išle rime dolazili su delovi u koje su se uklapali moji tekstovi. Muzika je bila moje delo…
Mi smo se pojavili u Ateljeu 212 sa predlogom da rok opera tamo bude postavljena, podelili smo tekstove i note, i emitovali probni snimak pred Mihizom, Jovanom Ćirilovim, Zoranom Radmilovićem, Borkom Pavičević i još nekolicinom ljudi, od kojih su svi bili za, osim Mire Trailović. Verujem da nije bilo jednostavno podržati takvu predstavu godine 1971., kada se  spremao obračun sa hrvatskim Mas-pokom i srpskim liberalima… Bilo  je to turbulentno vreme, ali kad kod nas nije turbulentno vreme? Pošto sam ja anarhista, moj cilj je raspad sistema i bezvlašće (eh, verujem da se baš danas nalazimo blizu ostvarenja tako nečeg)… Mislim da su oni koji su tada čuli “Fabrike radnicima” rekli da je to ”do koske” i “provokativno”. Ja to nazivam PPP - pamfletsko-plakatska provokacija. Umetnost priznaje provokaciju kao sredstvo izražavanja.Dakle, do momenta nastanka opere, ja sam se već bavio konceptualnom umetnošću, pisao filmske kritike za list Index, zajedno sa Miroaslavom Mandićem bio urednik filmskog programa na Tribini mladih, a pre svega toga svirao u beogradskoj grupi The Best Nothing… Vlada Kopicl me je prozvao “renesansnom lišnošću”.  Ipak, stalno smo bili u nekom sukobu s državom… .

Možeš li da izdvojiš nešto iz rok opere “Fabrike radnicima”, što je tada zvučalo krajnje skandalozno, bez obzira kako se to čini današnjoj publici?

Možda je dovoljno citirati refren ”Ja nikog nemam samo moju staru majku, Druga Tita i Jovanku i vlažan stan”…Makavejev je to takođe slušao, i sa slušalicama na glavi nam je pokazao ruke u lisicama:”Ovo je za pet godina zatvora”. 

Koliko se verzija ove opere iz 2011. godine, koju si nazvao “Nema zemlja”, razlikuje od originalne, “Fabrike radnicima / Crne metalurgije”?

Razlikuje se mnogo. Sad prelazimo na ulogu Slobodana Tišme, Čede Drče i drugih mojih prijatelja konceptualista, s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog veka. Tišma je imao nekih vrlo konstruktivnih predloga u vezi sa izmenama. Čeda Drča je takođe preslušao to, tako da sam ponešto oduzeo, a dosta sam još i dodao…Na dva ili tri mesta postoji tzv “fau efekat”, efekat izlaženja ili otuđenja iz predstave. Mi pevamo refren u kojem se spominju “Krv, znoj i suze”, a zatim se čuje hor koji zapeva u stilu Miše Kovača - “Taaaj drugi što te uzeee, neee ljubi kao ja”. A to znači: hej, ljudi, to što gledate nije za ozbiljno, ja sam samo jedan marksističko-trockistički-anarhista  maoističke provenijencije. Sada sam citirao seriju Mućke, scenu u kojoj Rodni svira u nekom bendu, a Del Boj je kao menadžer i daje im savete tipa”Ovo bi trebalo da ulepšate”, a oni, buntovnici, odgovraju “Ne, mi smo marksističko-trockistički-anarhisti”, kao skup najgorih ubeđenja koja se mogu zamisliti. Shvatio sam da i sam mogu da se pronađem u toj definiciji. Služba državne bezbednosti me odavno ima na oku, a to znam preko Ane Raković iz umetničke grupe E-KOD, čiji je otac radio u policiji. Njegove kolege iz DB-a su ga jednom upozorile – znaš li ti s kim se druži tvoja ćerka? Sa onim Vraneševićem, koji je anarhista sklon maoizmu! Ja sam tada razmišljao - kako li su smislili tako čudnu definiciju, ne ide to – Mao je staljinista, a anarhisti i liberteni su nešto drugo… A onda, pomislim, pa možda policajci znaju bolje o tome ko smo, nego što to mi sami znamo…

- Zanimljivo je da si delo kao što je “Nema zemlja” transponovao u našu realnost iz vremena koje je bilo prilično drugačije. Ili misliš da ipak postoje neke sličnosti?

Ovde je uvek isto. Uvek je na svetu sve jedno te isto. Ničeg novog pod kapom nebeskom! Inače, moje izvođenje “Neme zemlje” bilo je krajnje elitistički zamišljeno – izveli smo to jednom u Beogradu, i jednom u Novom Sadu, i nikad više. Samo za ljude koji su bili zainteresovani to da vide. Možda je to u skladu sa anarhističkim načelima. Da li je anarhija utopija? Sigurno da jeste. Postoje nekakvi polu-anarhisti koji žele da svedu uplitanje države u život ljudi na najmanju moguću meru, ali ni to nije izvodivo. Država će uvek da se trudi da te kinji, muči, i da ti otme lovu. Jedan od slogana 1968. bio je “budimo realni, tražimo nemoguće”. A kad pogledaš lidere pobune iz ’68., vidi se da je i to bilo prevara. Da zanemarimo predvodnike pobune kod nas, ali recimo Daniel Cohn-Bendit danas je u evropskom parlamentu. Dakle, jedan od ljudi koji su bili sinonim za “crvenu opasnost”i tako dalje, sada je fini gospodin koji sedi u parlamentu…Jednog dana je na ulicama, iza barikade, a nakon toga evo ga u parlamentu, podiže dnevnice, leti se avionima, stižu droce…

  Iako si bio prisutan u različitim medijima i kulturnim tokovima, reklo bi se da je tvoja pozicija nekako off u odnosu na glavnu struju, stoga je tvoj pogled zanimljiv i drukčiji. Recimo, da krenemo od tvojih početaka, u grupi The Best Nothing?

Godine 1962., moja majka je uspela da za mene pronađe pen frenda iz Engleske, sa kojim sam počeo da se dopisujem, Martina Vilisona. On 1962. dolazi na letovanje u Zadar i tu se srećemo, moj otac koji je bio istoričar posavetovao je da mu pokažem Dubrovnik, a zatim autobusom produžimo do naših manastira na Kosovu, pa do fruškogorskih manastira, tako da je mogao da vidi dobar deo zemlje… Kad sam ja krenuo da uzvratim posetu 1963., kao sedamnaestogodišnjak, majka mi kaže da prvo odem da se ošišam, nije red da dođem pred ljude tako dugokos… Bilo je to u vreme kad su se kod nas još nosile kratke “fen kare” frizure. I tako, ja stižem u Birmingem, i sretnem Martina koji ima kosu preko ušiju! Pita me šta slušam od muzike, ja spomenem Elvisa, Rej Čarlsa, voleo sam i  džez,  pa i Šedouze… A on kaže – Šedous, oni zastupaju truli kapitalizam! Moj drug Martin je pripadao laburstičkoj stranci, tzv. “mladim socijalistima”, i poveo me je na antiratne mitinge, gde je znak mira zapravo tada još uvek predstavljao samo znak Komiteta za nuklearno razoružanje, koji su osnovali britanski intelektualci leve orijentacije. Sa tog putovanja vratio sam se sa bedžom, pločom Bitlsa “From me to You”, i dugačkom kosom! Ja sam se nakon leta vratio u školu, a moju dugu kosu niko nije čak ni primećivao, sve dok negde oko Nove godine nije počelo da se i kod nas priča o bitlmaniji.  Onda su počeli svi da me vitlaju, i morao sam da se ošišam za maturski pano. Nedugo zatim, (kosa je, naravno, porasla i još je duža), upisujem beogradski Arhitekstonski fakultet… Ideja je uvek da se pobegne od roditelja, i tako sam stigao u Beograd, gde sam 1964. sreo još dugokosih, sa kojima sam osnovao bend The Best Nothing. Ja sam svirao bas, a u grupi su bili i Zlatko i Ringo, Hrvati iz Bugojna. Inače, Zlatko je bio među najboljim studentima, a tokom protesta 1968. kod Podvožnjaka je bio ranjen u obe noge…To što smo mi svirali, podvlačim, nema veze sa umetnošću, zato sto su u to vreme uglavnom bile obrađivane pesme stranih autora. Mi smo se čak zakleli da nećemo na srpskom da snimamo pesme, već samo na engleskom – nije nam se dopadalo kako su recimo Siluete prevodile tekstove. Iako se mora odati priznanje pevaču Zoranu Miščeviću – jednom sam ga nazvao “rok fundamnetalistom”. On je uvek pevao te iste pesme – O, Suzi Kju… Mi smo vrlo rano otkrili Kinkse, koji imaju nekakvu socijalnu notu, kao u pesmi Dead End Street ili Alcohol. Dead End Street govori o tome da ce ljudi živeti i umreti u ćorsokaku…Svirali smo malo i Boba Dilana, uglavnom, slagali smo vokale nas četvorica, u različitim postavama…Došla mi je u ruke knjiga Vladimira Jankovića Džeta, u kojoj on The Best Nothing opisuje kao bend koji baš nije znao dobro da svira, ali su se ekstremnije oblačili i imali duže kose, i bili veći hipsteri čak i od Silueta… Bilo je to doba u kojem je Vlaja Jovanovic, beogradski slikar, koji je takođe bio član jednog benda, delio bombone klincima niže od Cvijićeve ulice da idu za njim i viču:”Vlaja – Mik! Vlaja – Mik”, što je trebalo da ga uporedi sa Džegerom.  A na Trgu Republike koji je tada služio kao parking, kod Konja, mogli ste da vidite uparkirano čitavo more Fića i između njih – statusni simbol, Tristać (Fiat 1300) čiji je vlasnik bio sin partijskog funkcionera Svetozara Vukmanovića Tempa…Danas sve to zvuči daleko. Na ulici su dovikivali dugokosim mladićima “pederu”, “jesil muško ili žensko” i tome slično. Prepričavalo se da je Dejan Dunić iz Silueta jednom ušao u tramvaj, i začuo nekog od putnika kako kaže: “Duga kosa, kratka pamet, rekao je Njegoš”. A Dejan je uzvratio:”Marš u pičku materinu, rekao je Henri Miler”!  Šezdesetih, Večernje novosti su imale običaj da na srednjem delu, s leve strane, objave fotografiju razgolićene ženske, doduše sve mnogo skromnije nego danas, i uz tekst koji naglašava da je to samo u cilju da se pokaže kako izrabljuje taj truli Zapad, što je razume se znatno uvećavalo tiraž ovih novina. Nakon gitarijade 1966., ovaj list je, na istom mestu, umesto gole ženske, objavio moju fotografiju , uz natpis: “Član grupe Najbolje ništa imao je najdužu kosu na Gitarijadi”! Moja majka, inače profesorka strogih nazora, koja je svoje đake redovno ganjala da se podšišaju, me je preklinjala “Zašto si mi to uradio”? A ja sam rekao da mi je drago ako sam nju, kao autoritarnu ličnost, makar za trenutak sprečio da maltretira tu jadnu decu. Ona je zatim krenula od trafike do trafike, po Novom Sadu, i otkupljivala svaki primerak Večernjih novosti do kojeg je mogla da dođe! 

Iako je dobar broj ljudi na ulici mrzeo da vidi dugokose mladiće, ipak su državne strukture bile prilično blagonaklone prema rok muzici, pa čak su i organizovale gostovanja stranih muzičara?

Lemi, legendarni basista i glavni vokal grupe Motorhed, čije je puno ime Ian Frejzer Kilmister, je još 1965. godine, kao dvadsetogodišnjak,  bio u Beogradu, svirajući sa bendom Rockin’ Vickers,  prvom muzičkom grupom iz Britanije koja je svirala u Jugoslaviji. Oni su bili na prijemu kod Maršala Tita lično, koji im je tom prilikom uručio orden! Kada sam 1983. bio u Londonu, tada novinar lista Džuboks, Saša Stojanović, me je upoznao sa Lemijem, za kojeg je rekao da mu je Jugoslavija veoma draga. Lemi mi je tada i pokazao orden –  rekao mi je da je od  Tita tražio nešto za uspomenu, i ovaj je verovatno naredio da im podele nekakvo ordenje, iako ne znam tačno kakvo… Svejedno, mogu da zamislim Lemijevo oduševljenje nastupajući po prvi put iza Gvozdene Zavese, gde ga je primio predsednik države licno…To naravno samo govori u prilog pretpostavci da je rokenrol u Jugoslaviji bio podržan sa samog vrha. Ja mislim da je to možda bilo rezultat Titove ambicije da dobije Nobelovu nagradu za mir… Nedavno sam na internetu naleteo na snimak Tv Dnevnika iz vremena dočeka nove 1968. godine. Upravo je bio izgrađen pothodnik na Terazijama, i tamo su usnimljeni oduševljeni mladi ljudi koji igraju, verovatno bez muzike, a na snimku je kao pozadina išlo She Loves You, od Bitlsa… Dakle, to je prikazano u glavnoj informativnoj emisiji, koju su tada gledali svi, na jedinom tv kanalu. U svakom slučaju, za vreme Tita se znalo šta je to što je bilo preferirano - ozbiljna muzika, nešto malo džeza, rokenrol (ako je moguće što više blizak šlagerima,  al može i čist rokenrol), a narodna muzika tamo gde joj je mesto – u kafani. Potpuno se slažem sa Žikom Pavlovićem da je Titovo doba bilo Periklovo doba kulture južnoslovenskih naroda.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih si, nakon povratka u Novi Sad, postao delom scene konceptualne umetnosti, kao član grupe KOD? U to vreme, delovala je grupa mladih umetnika, koji će u budućnosti obeležiti scenu u različitim umetničkim disciplinama.

Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Branko Andrić Andrla i još nekolicina nas, bili smo mišljenja da Less is More, “manje je više”.  Verovali smo da je konceptualna umetnost bila pobuna protiv galerijske umetnosti, pobuna protiv komercijalizacije.  Konačno, moje okretanje rokenrolu je došlo iz te pobune.
Godine 1984, u Intsitutu za savremenu umetnost (ICA) u Londonu, sam održao performans « Riding the Horses of San Marco ». Nakon toga mi je prišao direktor Majkl Moris i pitao – pa dobro, šta sad? Ja kažem, ništa, izvršili smo umetnički čin. Pita – a ono, trljajući prste kao da broji novac?  Shvatio sam, ipak se u svemu tome radi o lovi.
A pogledaj Miroslava Mandića danas, ili Slobodana Tišsmu, koji uprkos NIN-ovoj nagradi i dalje živi vrlo jednostavno i skromno. U svojim knjigama, Tišma rokenrol ponekad zove “đubretom”. To je vrlo blizu istine. Rokenrol te ponese u nekom momentu života, kao što može da te ponese i bilo šta drugo. U jednom momentu, pre više godina, grupi Laboratorija su zafalile magnetofonske trake, i moj pokojni brat Bata je  nabavio nešto traka iz radija - mi smo planirali da prethodne zapise sa tih traka izbrišemo na studijskom magnetofonu. Odlučili smo da ipak prvo čujemo šta je na trakama zabeleženo; bilo je to odlično usnimljeno izvođenje Mocartove muzike, studijski kvalitet, milina. Bata mi je tada rekao : “Hajde da mi ovo ipak ne obrišemo. Čuješ li tu muziku – pa to je bre lepo. Ne uznemirava te, ne dodiruje te. A naša muzika –  to je neka buka, samo nerviramo ljude”… 

U čemu misliš da je bio značaj umetničke grupe KOD u svom vremenu?

Bilo bi tačno reći da je taj umetnički kolektiv bio potpuno beznačajan. Tek zahvaljujući Žilniku, koji je tome pridodao političku konotaciju, grupa KOD je dobila na značaju. Inače, ta konceptualna umetnost ti je bre čista dosada (opšti smeh)! Žilnik nas je stalno ganjao da pravimo skandale. Početkom sedamdesetih, u okviru grupe Januar / Februar, on nas okupi i smisli akciju u kojoj bi trebalo da na javnom mestu pljunemo na knjigu nacionalene istorije. Ja i još nekolicina umetnika smo zaista pljunuli, a Slobodan Tišma i Slavko Bogdanović to jednostavno nisu mogli… Vrlo brzo nakan toga u Tv Dnevniku su se ostrvili na nas kao državne neprijatelje…Pa ipak, mi smo malo nakon toga išli na Bijenale mladih u Pariz, gde smo predstavljali Jugoslovensku umetnost. U svakom slučaju, bilo je to haotično vreme, a oni koji su nas najviše cinkarili kod vlasti su bili tzv. “državni umetnici”. Oni su bili ti koji su trčali u Pokrajinski komitet, kao nakon akcije kada smo ipisivali poruke na novčanici od hiljadu dinara, što se smatralo za svetogrđe… Najbitnije u vezi konceptualne umetnosti sažima jedna fotografija Slobodana Tišme i Čede Drče, pod nazivom “Nevidljiva umetnost”. Za razliku od mene koji verujem da umetnost uopšte ne postoji, oni smatraju da umetnost postoji, ali da ne može da se vidi.

U svakom slučaju, kako se završilo zajedničko delanje grupacije novosadskih konceptualnih umenika?

Završilo se kada su neki od nas dospeli zatvora, kao Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović…  Ne znam i ne želim da znam ko su bili ljudi koji su nas cinkarili. Stvar je u tome da Služba, bila ona američka, sovjetska, severno-korejska, japanska ili da ne nabrajam dalje, mora sebi da izmisli posao. Ako posla nema, moraju negde da ga nađu!
A naš rad u konceptualnoj umetnosti je trebalo da bude krunisan stvaranjem jedne velike anarhističke komune. Mi smo tad bili svi zarasli u kosu i bradu, Vlada Kopicl je izgledao kao Irinej Bulović…Uglavnom, ekipa stane da planira da kupi kuću u kojoj bi zajedno živeli. Bila je to ideja koju je gurao beskomprimisni Miroslav Mandić, koji je planirao da tamo ne bude struje ni tople vode, da se umivamo u potoku, i potpuno odvojimo od svih institucija…Jednom smo išli tako nas nekolicina Fruškogorskom ulicom prema Štrandu, razmatrali smo planove oko kupovine kuće, ali zapravo svima nam je pao kamen sa srca kada je Tišma rekao: “Čujte, ja ne mogu da živim u komuni. Ja sam komformista”.  Nakon toga su se svi razišli na razne strane, a neko je završio i u zatvoru. Miroslav Mandić je proveo devet meseci uzatvoru zbog teksta “Pesma o filmu”, gde je opisao “Scenario za film « Josip Broz Tito » koji glasi jednostavno : « snimiti fotografiju Josipa Broza Tita u koloru, u jednom kadru, koji traje dva sata. Kamera je statična. Uz natpis kraj, spiker kaže to je bio Josip Broz Tito ».

Da li je sa tvojim angažmanom s kraja šezdesetih-početka sedamdesetih povezano i suđenje koje se desilo mnogo kasnije, početkom osamdesetih, kada je navodno izvesni stanovnik Novog Mesta u Sloveniji podneo tužbu zato što je bio uznemiren plakatom Laboratorije zvuka, na kojem je prikazan goli i trbušasti Vilmoš Kauboj u trku, što je savesnom građaninu zaličilo na aluziju kojom se ismeva drug Tito?

Da. Na saslušanju u Državnoj bezbednosti početkom osamdesetih su me pitali “Šta ste mislili stihovima iz filma Karpa Aćimovića Godine - Zdravi ljudi za razonodu, kada ste pevali o tome da “Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas / Mi volimo Ruse, u Rusima je spas”, iako je to bio film koji je nastao čitavih deset godina pre tog saslušanja… Kada je Laboratorija zvuka počela da prodaje puno ploča i stekla veliku popularnost , a mi krenuli da zarađujemo ozbiljan novac, reklo bi se da je neko zaključio da se to dešava odveć van kontrole, pa su želeli malo da saseku. Inače, ja čak nisam ni potpisan na tom plakatu zbog kojeg su me ganjali – to je bio plakat koji je najvljivao koncerte na tadašnjoj turneji Laboratorije zvuka.  Isti plakat je upotrebljen za koncert u Rokoteci na Kalemegdanu,  tako da su beogradski zidovi bili dobrano oblepljeni, a na koncertu je bilo pet ili šest hiljada ljudi, i niko nije protestvovao. Zatim smo krenuli na turneju po Istri i Sloveniji, koncert u Uljaniku u Puli je prošao skroz OK, a kad smo došli u Rijeku neko nam je javio da milicija skida i cepa naše plakate. Uopšte nam nije bilo jasno zašto se to dešava, ali nam je saopšteno da su otkazani svi planirani koncerti, tako da smo se vratili u Novi Sad. Ko je tu šta potkazivao, bog sveti zna, ali misli se da je to poteklo iz Novog Sada, zato što je dizajner plakata povukao iskaz koji je prethodno mene teretio. Na plakatu postoji samo potpis njega i autora fotografije. Dizajn je parafraza poznatih fotografija Edvarda Maibridža, nastalih u devetnaeastom veku, na kojima su usnimljeni nagi ljudi kako trče, kako bi se predstavile različite faze pokreta, što je u to vreme bilo nešto neviđeno. Mi smo snimili Vilmoša Kauboja ( koji je tada nastupao sa nama), u sličnim pozama. Ja sam čak imao razne ideje u vezi sa tim, ali je dizajner rekao da to treba da bude što jednostavnije. On mi je rekao i da su mu iz Državne bezbednosti rekli da treba da za to okrivi Peđu Vraneševića. Dakle, DB je pikirala na mene, drugo ih nije zanimalo. Moj brat Bata, koji je bio prilično apolitičan, je jednom pitao našeg oca zašto je Peđa tako ekstreman u svojim stavovima, a otac je odgovorio  da Bez krajnosti, bez ekstrema/ 

Pre Laboratorije zvuka, ti si bio u još jednom muzičkom projektu, prvom u kojem si sarađivao sa bratom Mladenom - Batom, bila je to grupa Med, koja je funkcionisala u Novom Sadu u periodu 1969.- 1973.

Postoji i televizijski film pod nazivom “Šta je to Med?”, koji je po mom scenariju režirao Karpo Aćimović Godina. Ja sam čak kreirao i animiraciju za pojedine delove. Grupa je  usnimila nekoliko pesama za potrebe novosadskog radija, ali se to nikada nije pojavilo na ploči. Bilo je nekoliko postava ove grupe, čija je muzika oscirilara izmedju akustičarske i električarske.  Arsen Dedić mi je kasnije rekao da je zajedno sa Gabi gledao fim “Šta je to Med?” na televiziji, i da mu je izgledalo kao da mi nismo iz Jugoslavije…Pa ipak, u Politici ekspres je film bio kritikovan, uz reči “Med je bio gorak”, dok je u Politici na to odgovoreno  “Med je ipak sladak”. Naravno, ime grupe je bilo dvostrukog značenja, možete da to tumačite kao naziv za pčelinji proizvod, ali i na engleskom kao ludost, posvetu američkom časopisu Mad (Med).  Bend je imao zapažen nastup u Beogradu, na koncertu kod Hajdučke česme, 1972. godine, zajedno sa grupama kao Jutro (buduće Bijelo dugme) i Yu grupa. Svirali smo često sa Siluetama, što je bilo čudno, mi smo imali dosta akustičarskih pesama sa slaganjem glasova, nešto potpuno različito od onoga sto su radili Siluete, pa kad nas publika vidi kako izlazimo sa akustičnim gitarama najpre su sumnjičavi…Međutim, dobro smo prolazili zato što su moćno zvučale vokalne harmonije - tri muška vokala i jedan ženski (pevačica Branka Ris). Nakon što je grupa Med prestala da postoji, ja sam nastavio da se bavim muzikom za film i pozorište. Međutim, godine 1978. Novi Sad je bio pozvan da pošalje svoje predstavnike na Opatijski festival, i Anđelko Maletić sa Radio Novog Sada me je pitao, imaš li neku pesmu da tamo bude izvedena, što da to leži u fijoci, i mi smo sa novom grupom, Laboratorija zvuka braće Vranešević, na Opatijskom festivalu izveli “Dok vam je još vreme”. Pesma kao da je bila ostatak iz vremena  seksualne revolucije – “ljubite bez razlike supruge i svastike”… Slične su bile inspiracije i za naš album Telo, iz 1980. godine. Reklo bi se da je publika dobro reagovala na sve to.
Inače, ja sam u to vreme radio i na kreiranju pozorišne muzike, sarađujući sa nekim od najvažnijih reditelja kod nas – Paolo Mađeli, Duško Jovanović, Dejan Mijač, Vida Ognjenović, Mita Đurković – do sada sam sarađivao na stotinak pozorišnih predstava. Neki od tih ljudi, ne svi, ipak su me razočarali…Ostavio sam kosti u tim mračnim teatarskim salama. Kompozitori imaju običaj da dođu na tzv. “progon”, kada se radi proba različitih scena, i zatim se povuku da rade na muzici…Ja sam išao na probe, gledao sve to, učestvovao, osluškivao. Možda to na kraju što sam proizveo nije bila umetnost, ali sam potrošio dobro parče vremena koje mi je dato na ovom svetu. A ako me posluži sreća i zdravlje na jesen ću iz pozorišnog mraka izvući bar još jednu operu.

Međutim, vratimo se na tvoj performans iz 1984. godine u prestižnom londonskom Institutu savremene umetnosti (ICA), gde si nastupio pet večeri za redom(!), što je pravi podvig za nekog ko dolazi iz ovih krajeva.

Performans Uzjahati konje Svetog Marka je uključivao video rad koji je projektovan na dva velika bima i emitovan na desetak monitora načičkanih na toranj koji simbolizije Tatljinov Spomenik III Internacionali. Na pitanje gde je video proizveden (zbog sjajne produkcije) i mog odgovora - na državnoj Televiziji Beograd, padali su u nesvest. Govorili su mi - shvati čoveče, takav avangardni film nikad ne bi mogao da se snimi na BBC-u. Tada tek otvoreni Channel 4 BBC-a se zainteresovao i tražio dozvolu da ga emituju. Nakon dva meseca vratili su mi traku sa izvinjenjem i obrazloženjem da je video odveć avangardan čak i za Channel 4 !
U publici je, između ostalih, bio Hauard Divoto, osnivač post-punk groupe ‪Magazin. Kao  i Bil Dramond, koosnivač avangardne pop grupe KLF, pisac knjige "Kako dospeti na Top 10" i jedan od osnivača K Foundation – to je fond za umetnost (nakon raspada KLF-a) možda najpoznatiji po tome što je 1994. spalio milion funti koje su ostale od zarade sa grupom KLF, na brodu-kući na jednom od škotskih ostrva…i likovi slični njima. Bilo je bezbroj novinara, samo tokom jedne večeri sam dao pet intervjua.
Inače, upoznao sam se sa verenicom Igi Popa, koja je videla snimak. Rekla je - moram odmah da pozovem Dejvida Bouvija, vas dvojica se morate upoznati. Nismo se upoznali.
Saša Stojanović je u Politici napisao u rubrici “Naši  u svetu” članak o uspehu premijere u Londonu, a imao je dogovor sa zagrebačkim Startom da zajedno sa fotografom Branislavom Rašićem Rašom, naprave veliku reportažu sa kolor fotografijama u velikom formatu, što su oni učinili i poslali u Zagreb. Start to nije objavio.
Dessa Fox, urednica rubrike za video u New Musical Expressu držala je na prvom mestu numeru Red Speedy Beat .

Misliš li da je Laboratorija uspela da nekoj širokoj publici približi nešto od tvojih intimističkih ideja i istraživanja, u okviru različitih medija? Ukoliko bismo zaustavili ljude na ulici, siguran sam da bi većina njih znala za Laboratoriju zvuka, iako ta grupa već dugo ne postoji, ali bi tvoj likovni rad ili rad sa The Best Nothing, Med ili KOD, iako značajni za istoriju ovdašnje kulture, bili poznati samo stručnjacima?

Kocept grupe KOD i eKOD je u svojim manifestima imao upravo to da umetnost nije na prodaju. Možda je samo Miroslav Mandić ostao do kraja dosledan u tome, dok smo svi ostali na razne načine “izdali”. Ono što je popularno, (populus – narod- narodnjaci)  je i komercijalno. Laboratorija je bila i popularna i komercijalna. Retki su prepoznavali “umetnički” bacground.
Kakav je moj odnos prema Laboratoriji? Ja sam eto učestvovao u nekim prilično zamašnim projektima kao sto su rok opere, Laboratorija je bila nešto drugo, ali sam sa njima radio na konceptualnom albumu “Telo”, koji je takođe odražavao moje svetonazore. The Best Nothing su bili na tragu izvirnog mods pokreta šezdesetih, a Laboratorija je objavila singl pod nazivom “Mod-deran”, i to je bila posveta modsima osamdesetih godina, koji su u to vreme slušali grupu Džem, i ska muziku. Dopalo mi se kako su tada Mednes obradili u svom stilu neke klasike kao sto je Labudovo jezero, od Čajkovskog. Inspirisan time, za drugu stranu singla sam  improvizovao polu-ruski rif u molovima. Smatram da ska ima sličnosti sa srpskom narodnom “dvojkom” jer je ritmički akcenat kod oba “stila” na drugoj četvrtini.  Hteo sam da iznerviram cenzore a da mi ne mogu ništa. Uzeo sam stihove iz Crven bana, zbirke narodne erotske poezije koju je sakupio Vuk Kardžić ( “Idi seko u taj šaš namesti se ko što znaš” i “Oj curice mila hajde da od tebe pravim gajde”).  Numeru je krasio izvanredan solo saksofon Molnar Dežea. Dao sam joj naslov “Ska-ka- vac joj zašo u rukavac”. Čak je i štampano nekih stotinak singlova sa tom verzijom pesme. Kada je to Siniša Škarica iz Jugotona čuo, rekao je – dodaj još i refren. Ja sam na brzinu okupio grupu i u studiju smo otpevali samo  “Skakavac joj zašo u rukavac” kao refrene. I tako smo proizveli nešto što će kasnije postati naša najslušanija numera, i do danas najgledanija na You Tube portalu! Cenzori su ćutali, Crven ban je ipak bio deo kulturnog nasleđa kojim se bavila čak i Srpska akademija nauke i umetnosti…

Laboratorija je ostala upamćena i po čitavom nizu slikovitih ličnosti, ne-muzičara, koji su se zajedno sa vama pojavljivali na sceni i u video spotovima. Od Vilmoša Kauboja, do proročice Kleopatre, i bodibildera Petra Čelika...Reklo bi se da u jugoslovenskoj muzici ni pre ni kasnije nije bilo sličnih pokušaja „vodviljskog“ tipa...

Dušicu Ilić aka Kleopatru sam slučajno otkrio dok je pevala u šatri na Novosadskom sajmu (setio sam se reportaže iz zagrebačkog magazina Start o transvestitu iz Bjeljine) i zamolio sam ga (nju) da učestvuje u snimanju video albuma "Nevinost" koji je režirao Bata (1986.).Kada sam pravio omot za album "Telo", uzeo sam sliku Arnolda Švarcenegera kako drži žensku na jednoj ruci i kolažirao hranu i naše portrete, onako kako izgleda dizajn za album "Telo". Bata se uplašio da bi Švarceneger mogao da nas tuži, pa je našao Petra Čelika i u naručje mu utrapio Dinu. Petar Čelik je od tad postao sastavni deo nastupa Laboratorije.
Vilmoša smo sreli u Katoličkoj porti, utrapio sam mu u ruke album "Telo" i rekao da pročita šta piše na omotu. On je numeru « Alkohol, žene… » pročitao kao Alkohona žena. Odmah se rodila ideja da nam Vilmoš bude konferansije. Njegova uloga je od konferansijea rapidno rasla do glumačkih zadataka u raznim numerama, naročito u Skakavcu.
Nakon izbijanja afere sa plakatom, koja je dovela do kraja koncertnog nastupanja Laboratorije, a može se reći i da je vodila ka kraju estradnog angažmana u smislu izdavanja nosača zvuka, Bata je, shvativši da je Vilmoš, ne samo na plakatu “opasan”, odlučio da on više ne nastupa sa nama. Slučajno sam u gradu sreo Vilmoša koji me je kroz plač pitao - zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama.  Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992. u zimu, svi su bili "zauzeti" pa sam ja išao i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrdjuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija, glavni junak uvek umire na kraju.

Saša Rakezić

ANTRFILE 1

“S jeseni 1971. godine, pred početak pozorišne sezone, nađosmo se Žilnik i ja u beogradskom Ateljeu 212, predadosmo note slet opere „Fabrike radnicima“ sa propratnim tekstom i sa Željkovog uher magnetofona pustismo prisutnom auditorijumu kompletnu muziku kuju sam izvodio, malo uz klavir, malo uz gitaru i ostale pomoćene instrumente. (...) Kad je traka iscurela Mira Trailović, nakon veoma kratkog bloka intenzivne tišine izusti jasno, razgovetno, podignutim glasom: „Au, ne ostade kamen na kamenu!“
Ja, „junoša od 25“, opet nisam ništa razumeo. U nameri da otrgnem iz arhive zaboravljenih slučajeva ovaj poseban, dužan sam da kažem da su se nakon izjašnjavanja Mire Trailović svi razgalamili, posebno Borka Pavićević. Hvalila je levičarsku orijentaciju i, uopšte, galamila.
Šta ćemo sa ostalima? Pretpostavljam, iz kasnijeg iskustva, da su svi bili ZA!
Izuzev Mire Trailović, koja je note i tekst (jebeš note, gledaj tekst) odnela „tamo gde treba“. Oni što odlučuju o životu i smrti smtraše ovo za jednostavan zadatak te presudiše da NEĆE MOĆI.
Kako znam da su svi bili ZA? Jovan Ćirilov je mudro ćutao. Kako drugačije nego mudro! Prevodi sa kineskog. Znači mudar kao Konfučije ili Lao Ce. Pri tom, upoznat sa svestskom teatarskom produkcijom (duša i telo BITEF-a), znao je da provokativnu u smislu pomeranja tabu tema, treba izvesti riskantnu produkciju „on the edge“, nečega što  nikada ne bi bilo hit u smislu repertoara Ateljea, ali bi udahnulo nešto svežeg daha u učmalu i permanentno konzervativnu sredinu. To su pretpostavke, nadam se tačne, o kojima sa Jovanom nikada nisam razgovarao.
Ostaje legenda Ateljea 212 – Zoran Radmilović. Kako znam da je i on bio ZA postavljanje na repertoar tog kontroverznog, da ne kažem opskurnog, zamešateljstva. Jednostavno. Rekao mi je.
Godine su prošle mnoge, ja sam u Ateljeu radio na nekoj predstavi, te sam ušetao pre, tokom, za vreme probe...u bife. Sva pozorišta imaju svoj bife, ali legenda kaže da je bife Ateljea 212 posebna i autohtona tvorevina. Elem, krenuh ka šanku kada me prepoznatljiv vokal opozva i naredi (kao u JNA):“Vraneševiću! Dođi da te častim pićem!“
Šta reći? Kralj Ibi, Radovan III, onako brkat i sam, odvojen od ostalog publikuma koji je obitavao u bifeu, zahtevao je a mu se pridružim na čašicu razgovora. Piznajem da mi je bilo malo neprijatno. Pre svega, mislio sam da se on uopšte više ne seća dugokosog, riđeg bradonje, koji je davne jeseni 71. sa gitarom pojašnjavao pojedine detalje tamo neke rok opere, i nisam znao šta želi da mi kaže.
Nakon ispijanja par gutljaja pića u tišini, on prozbori: „Znaš, i danas mi je još uvek žao što nismo naterali Miru da ipak postavimo ono fenomenalno čudo od predstave.“ Potom je zaćutao i nastavio da cevči svoje piće. Zahvalio sam mu se na komplimentima, dovršio svoju cugu i otišao na probu, voz, autobus, ulicu...posle izgovorenog bilo je izlišno nastaviti konverzaciju.“

Peđa Vranešević: „Artepaket Nema zemlja“

ANTRFILE 2

Gerovital

            Putujemo 1978. sa školskim horom na republičko takmičenje u Šabac. Na "šargijama", zadnjim sedištima autobusa, nema mesta za svakoga. Tu sedimo mi - pankeri-soprani. Zakarićka (Z.V, najuže farmerke u školi - sada prodavačica štofova), Nataša (N.S, osnivačica tajne ženske grupe Tigrice Joks - sada učiteljica), Raška (Ž.R, prsti ofarbani flomasterima - sada vaspitačica) i ja (makazama isečena kragna sa tatine košulje - sada škart). Džemperi su pocepani. Bedževi ručno napravljeni. Ziherice ne fale.
Pored (za nas trinaestogodišnjake) inače kastriranog horskog programa, tu je sada, o ne, još i obavezan repertoar: “Jadovanka za teletom” Jakova Gotovca. Ništa ne razumemo. Niko nam ništa nije objasnio. U Mostaru tele poginuloooooooooo/ vas se Mostar za njim ojadiooooooooooo...
Celim putem, umesto da uvežbavamo nastup, mi, sa kraja autobusa, namerno vrištimo jednu istu pesmu: upravo izašao, prvi radio-hit Labolatorije zvuka „Dok  vam je još vreme” . Naročito zbog ludog predrefrena: KupiojeGerovital / popiojeceolitar / aliipaknijepost'ohitar, iritantno banalnog trostiha na koji naša digentkinja naročito prevrće očima.
Taj Laboratorijin Gerovital, lek protiv estradne depresije, bio je prvi glas kontra-kulture, radio-pank pre svih kasnijih pankova, znak da se jezikom sa smrdljive police apoteke može krenuti u dvoboj sa ulicamajorgovana.
Zatooooooooooo..., vrištali smo, mi pankeri-soprani, praveći u autobusu anti-koncert, važniji od svih kasnijih priredbi.

                                                                                                                                                Dragan Protić, član Škarta