To što je srpska mainstream muzička scena u iščašenom stanju, ne bi trebalo da ima uticaja na underground. Međutim, trenutno ne postoje mediji koji bi se bavili underground produkcijoim, tako da nije baš lako biti u toku. Iako je jasno da u kućnoj proizvodnji – u garažama i na predgradjima ovdašnjim - i dalje nastaje neverovatna količina interesantne muzike, uglavnom sve ostaje u krugu upućenika. Ipak, ponekad se desi i poneko iznenadjenje, kao što je nastup pančevačko-beogradske postave Klopka Za Pionira na festivalu  EXIT 2004. Razgovor sa članovima ove (nazovimo to noise) grupe iskoristili smo da dokučimo kako je izgledao susret masovne festivalske publike i podrumske ezoterije…

Mileta: Naš prijatelj Jasika je izracunao da nas je posetilo 0,018345% od ukupnog broja posetilaca EXITa te večeri. Nekoliko desetina frikova…

- Da li ste se možda negde u mraku Petrovaradinske tvrdjave sudarili sa Iggyjem Popom?

 Mileta: Ah, Iggy Pop... On nam je rekao da se okrenemo tržištu zapadnih demokratija, i da obavezno pošaljemo naše snimke Johnu Peelu na BBC… Iggy je našu muziku već poznavao jer je skinuo sa sajta, i sad posle našeg nastupa može samo da kaže da sve to još bolje zvuči. Prija nam podrška Iggy Popa jer je to muzika koja nam je mnogo značila u periodu sazrevanja. Iggy nam je rekao da će doći i naredne godine na EXIT i da se nada da će nas ponovo gledati uživo.

- Šalu na stranu, ti si na off sceni već bio prisutan izdanjem zvučnog fanzina? Ljudi te poznaju po tome što si godinama hodao unaokolo sa diktafonom uvek spremnim u džepu. Naročito upečatljiv je snimak razgovora sa nekim likom koji tvrdi da je Isus, i koji je objašnjavao nešto o bojlerima… Uspeo si čak i da usnimiš oružani incident u GSB autobusu?

Mileta: CD  fanzin “Svet je davno zakovrno” se pojavio na margini glupog društva krvavih i ničim izazvanih devedesetih godina. To je beleška sopstvene surove realnosti. Na snimcima je zastupljeno preko pedeset frikova, čudaka, ludaka, umetnika... koji su kroz priču i pesmu učestvovali u izradi zvučnog fanzina.  Prilozi su snimljeni stihijski od 1994-2003 god., i svedoče o vremenu u kom smo odrastali. Mnogi sagovornici zastupljeni u fanzinu pojavili su se u mom životu samo jednom. Znaš, kada te startuje lik i kaže da je Isus ti uključiš diktafon i snimiš pola sata razgovora, to je sreća. Navikneš se na slične situacije i frikovi iskaču jedan za drugim kao da ih diktafon privlači.
Muzički deo zvučnog fanzina nadopunjavaju Waisnerovi Svedoci, bend koji smo 1998. osnovali Damjan Brkić, Djordje Marić i ja, Mileta Mijatović. Bend  je postojao četiri dana, koliko je trajalo snimanje. Nikad nismo imali probu niti koncert. Nakon duže pauze nastala je Reanimacija psihomotorike koju smo osnovali Damjan i ja, i za nekoliko meseci koliko smo postojali snimili smo preko sto pesama a da ni jednu nismo odsvirali više od dva puta. Neke od tih pesama su se našle na ovom izdanju.
Medju beleškama na zvučnom fanzinu je i snimak nastao u autobusu… Još na stanici su navijači divljali i pevali: “Ne pričaj sa njim nabodi ga, nabodi gaa”... Kada se pojavio autobus sačekali smo da prvo oni udju, pa smo mi uskočili na drugi ulaz. Bili smo bezbedni jer su između nas bili ostali putnici. U trenutku kada je neko zamolio navijače da se umire izvadio sam diktafon i počeo da snimam. “Kojih problema ima” ponavljao je jedan navijač, a onda je sevnuo nož i čuo se urlik. Autobus se zaustavio i navijači su bezbedno izašli kao da se ništa nije desilo. Neko je pozvao hitnu pomoć. Onda smo videli mladića kojem se krv slivala preko belih pantalona. Autobus je nastavio svojim putem.

- Otkud uopšte tvoje opsesivno beleženje ZVUKOVA (ljubav prema muzici se valjda podrazumeva)?

Mileta: Sve je poteklo od jednog radio-kasetnog magnetofona iz detinjstva. Fascinirala me je pažnja koju odrasli posvećuju snimljenom glasu. Jednom prilikom trebalo je da se nadjem sa prijateljem  tamo kod “dva medveda” ispred Robne kuće u Pančevu. Prijatelj je kasnio, a u medjuvremenu me je startovao neki lik i pitao da li hoću da kupim "ovo"( sony diktafon) za trista dinara. U trafici sam kupio baterije i kasetu i isprobao diktafon - zvuk je bio savršen, sve ostalo je poezija. Devedeset posto skupljenog materijala je snimljeno na tom diktafonu.

-Kad smo već kod zvuka, otkud bavljenje BUKOM, koja je - pretpostavljam - zajednička ljubav svih članova grupe ? I da li ubrajate sebe u noise?

Mileta: Ne noise u smislu glasno, već noise kao šum, prasak, anti ton. Buka kao revolucija, nešto novo za uho. Sveprisutna buka, koju ljudi iz nepoznavanja nazivaju ružnom. Buka je plemenita muzika koju, da bi smo živeli bolje, moramo zavoleti. Dešavalo mi se da neki ljudi koji se nadju u mom stanu protestuju što od stotinu diskova ne mogu da puste ništa a da im ne podere uši. Morao sam da kupim “Best of Beatles" kao kompromis. Nekada su "The Beatles" bili buka a danas su to nežni zvuci za opuštanje i more slatkih snova. Znači da ce doći takav dan kada će se Klopka Za Pionira slušati za miran san.Muzika grupe je zasnovana na uticajima japanske i američke noise scene, futurističkih eksperimenata sa početka XX veka i slobodnoj improvizaciji.

- Ko su ljudi koji čine Klopku Za Pionira?
Mileta: Kada smo Damjan i ja osnovali Klopku Za Pionira, dogovorili smo se da on pravi muziku a ja tekstove. Svako radi svoj posao i posla ima dovoljno za sve. Kasnije nam se priključio Vladimir Vincent Šikula na bas gitari koji je takodje komponovao bas deonice koje svira. I Vuk Palibrk za bubnjevima koji takođe u saradnji samnom radi video. Nama je važno da svi članovi i saradnici vole to što rade i stoje iza svog rada. Svako je autor dela za koji je zadužen. Kako u bendu tako i na sajtu.
- Kako vidiš situaciju na domaćoj nekomercijalnoj i underground sceni? U vreme Miloševića čini se da je bilo mnogo besa, koji je mogao da se ispolji na obodima glavnog toka i van zvaničnih medija. Nakon promena u Srbiji, sve se kreće ka nekoj upeglanoj i "ružičastoj" viziji. Postoji li prostor za gnevne mlade ljude?
Damjan: Domaća underground scena ne postoji. Represija je danas manja u odnosu na kasapinovo vreme, ali njegov režim je mlade misleće ljude koji su bili spremni da rade nešto pametno toliko razbio, da se prostor za delovanje mora stvarati ispočetka. Iako je postojala nekakva, kakva-takva scena tokom devedesetih, nije stvorena nikakva osnova za dalji razvoj. Kao i sve tih godina u Srbiji, i to je bilo privremeno i raspršilo se i nestalo bez traga. Zato je danas ono što bi trebalo biti mainstream - underground, a ono sto bi trebalo biti underground je još niže, ispod podruma, u paklu valjda. Da bi smo stvorili prostor za delovanje, moramo se popeti bar do podruma gde se mora napraviti osnova za provaljivanje napolje, na sunce, na čist vazduh, u šumu, gde se čuje šum šuminog šuma. .

- Opiši vaša dosadašnja izdanja, i izdvoj neki od nastupa koji misliš da je bio naročito zanimljiv?

Mileta: Prvi studijski album "Raj na zemlji postoji" je snimljen u januaru 2004. godine. Na njemu smo povukli paralelu između Nemačke u Hitlerovo vreme i Srbije danas. Naslovna pesma, Raj na zemlji postoji, je nastala kao mešavina Titovog govora iz 1943., u kojem taj mislilac i prosvetitelj poziva na gonjenje svakog onog ko pokušava da pomuti bratstvo i jedinstvo i upozorava da takvi ljudi nisu dostojni biti građani ove naše zemlje, a nastavlja urimovanom pričom Larsa Von Trira o impresijama koje mu je prenela levičarski nastrojena majka, izjavivši po povratku iz SFRJ 1983.: “Raj na zemlji postoji!”. Sve se  završava jednim tekstom Wilhema Reicha iz 1933 iz Masovne psihologije fašizma, samo što je "nemačka radnička klasa" u našoj verziji postala "jugoslovenska radnička klasa". “Haker ili iskušavanje đavola” je naš drugi album, i potpuno druga priča. Materijal je nastao od moje šašave arhive komunističkih ploča (hvala starom buvljaku), izmešanih sa novim idejama ultra Pravoslavlja (do toga danas nije teško doći). Damjan je taj sirovi materijal genijalno pretočio u pesme na Cd-u. Samostalno smo objavili sva tri albuma ( hvala CD rezaču). Jedan pirat nam je odradio štampu na diskovima i omotima. To su zapravo dobri piratski diskovi (hvala piratima). Od nastupa bih izdvajio koncert na Akademiji u februaru 2004. godine, to smo usnimili i tako dobili treći album "Tamo će te ponovo sresti mene", na kojem se pored pesama sa prvog albuma nalaze i dve nove. Sva tri albuma kao i CD fanzin se mogu skinuti sa sajta klopkazapionira.com.

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf