|
Tokom marta bi trebalo da započne internacionalna distribucija novog filma Vernera Hercoga, jednog od svakako najznačajnijih filmskih režisera našeg doba. Iako ste možda navikli da od Hercoga očekujete da bude uvek drugačiji, najava filma “Pećina zaboravljenih snova” ipak deluje iznenađujuće – u pitanju je njegovo prvo ostvarenje u 3D tehnici, celovečernji dokumentarni film koji beleži drevne slikarije iz pećine Šove (Chauvet), na jugoistoku Francuske. Ono što je uzbudljivo u vezi sa ovim lokalitetom od najveće važnosti, koji je otkriven takoreći juče ( 1994. godine, tokom speleološke ekspedicije), jeste da krije najstarije do sada pronađene tragove pećinskog slikarstva, koje je – prema najsavremenijim datovanjima – nastalo tokom dva različita perioda, od pre oko 35000 i 30000 godina.
Ono što je možda očuvalo ovu pećinu, jeste njena nepristupačnost, a svako ljudsko prisustvo se odvija pod kontrolisanim uslovima. Filmska ekipa Vernera Hercoga je od Francuskog Ministarstva kulture dobila stroga uputstva u vezi sa snimanjem. Pored Hercoga (koji je radio i na svetlu), bio je dozvoljen ulazak još samo trojici filmskih radnika. Hodajući stazom od nekih pola metra širine, oni nisu smeli da dodiruju pod ili zidove špilje . Sve sekvence u pećini su imale da budu snimljene tokom šest dana, uz pojedinačni boravak koji nije mogao da bude duži od četiri sata. “ Kada su istraživači napustili prostor pećine tokom početka aprila 2010, mi smo konačno mogli da pristupimo snimanju “ – izjavio je Hercog američkom časopisu Archaeology. “Kasnije tokom godine nivo karbon dioksida postaje opasno visok u delu pećine u kojem se nalazi zid na kojem su naslikani lavovi. U drugim prostorijama zabeležen je prilično visok nivo radona, gasa koji ima kumulativno dejstvo na vaša pluća. Dakle, kretali smo se između otrovnih i radioaktivnih gasova”.
Film zapravo beleži trodimenzionalne prizore koji su teško dostupni posmatranju i ispitavanju od strane nas savremenih ljudi – time bi ovo ostvarenje (nastalo kao francusko-nemačko-kanadsko-britansko-američka koprodukcija) trebalo da doprinese našoj spoznaji, koliko i da bude posmatrano kao novo ostvarenje Vernera Hercoga, s obzirom na deo filma koji beleži svedočanstva ljudi koji su pećinu istraživali . Pored stotine impresivnih slikarija koje prikazuju više životinjskih vrsta, među kojima su i konji, medvedi, lavovi, nosorozi, sove i hijene, zanimljivo je da su neke od slikarija započete u ranom periodu, a zatim docrtavane više hiljada godina kasnije, i uz to pomešane sa belezima ureza kandži pećinskog medveda, danas izumrle vrste koja je u tom prostoru hibernirala tokom zime. Ovi drevni tragovi postojanja dve vrste, na istom prostoru, su samo jedna od specifičnosti Šovea. Tu je takođe pronađeno i oko 190 lobanja pećinskih medveda, od kojih je jedna postavljena na ravnu kamenu ploču, nesumnjivo čovekovom rukom, što nagoveštava tragove nekakvog bavljenja, možda ritualnog, o čemu znamo veoma malo kada je u pitanju tako duboka prošlost, i svaki detalj može da bude od neprocenjive važnosti. Uz svu zadivljenost pred nalazima koji čine ovu pećinu tako posebnom, naravno da će biti zanimljivo uveriti se kako je na sve to reagovao jedan istančani senzibilitet poput Hercogovog.
Uopšte, postavlja se pitanje koliko naša savremena kultura biva izmenjena novim naučnim otkrićima koja se tiču prošlosti ljudske vrste. Ukoliko je samosvest nešto što karakteriše našu vrstu, za verovati je da i novi uvidi koji se tiču naše prošlosti menajaju nešto u kulturnom kodu današnjih ljudi. Poslednjih par decenija ne manjkaju izvanrednim nalazima i otkrićima koja menjaju našu sliku o kulturama prošlosti, čak i o razvoju ljudske vrste. Jedan od sigurno najuzbudljivijih primera je otkriće novog pripadnika vrste homo, koji je nazvan homo florensiensis – u pitanju je patuljasta rasa hominida, čiji su ostaci pronađeni 2003. godine u pećini Liang Bua, na indonežanskom ostrvu Flores. Uprkos primitivnoj građi i maloj zapremini mozga, homo florensis je upotrebljavao vatru i kameno oruđe, možda čak i dospeo do udaljenog ostrva na nekoj vrsti plovila. Pretpostavlja se da je patuljast rast (odrasle individue su u proseku bile visoke oko 1,1 m) posledica pojave koja se javlja na izolovanim ostrvima - ukoliko ostrvo nije nastanjeno krupnim grabljivicama, neke od vrsta postaju patuljaste, a neke evoluiraju do džinovskih razmera. Flores je po mnogo čemu ličio na fantastični svet iz roto romana – homo florensiensis je lovio patuljaste slonove (stegodone), džinovske pacove i velike guštere, jedinu od vrsta koja je preživela i do naših dana, pod imenom „zmajevi sa Komoda“. Ukoliko se do sada prikupljeni podaci pokažu kao ispravni, ovi čovekovi rođaci patuljastog rasta su u svom ostrvskom svetu živeli od pre 94 000 godina, do njihovog nestanka 12 000 godina pre današnjeg vremena, kada je vulkanska erupcija istrebila značajan deo faune. To je senzacionalno s obzirom da su tokom više hiljada godina hominidi nastanjivali Flores zajedno sa savremenim ljudima.
Međutim, godine 2010. u naučnoj javnosti je dokumentovan još jedan nalaz koji deluje jednako fantazmagorično. Naime, istovremeno sa homo florenisensisom ostrvo su nastanjivale i izumrle džinovske rode (zapravo nalik na savremenu pticu maribu), koje su bile visoke 1,8 metara. Do sada nije pronađen ni jedan direktan dokaz koji bi upućivao na interakciju između homo florensiensisa i krupnih ptica, ali se može pretpostaviti da su ljudski mladunci mogli da budu njihov plen. To je razgalilo maštu medija – čak i ozbiljni britanski Independent je objavio naslov: „Rode koje jedu decu, umesto da ih donose“. S obzirom da mnogi narodi širom sveta u svojim mitovima i verovanjima zamišljaju patuljaste (kao i džinovske) ljude, nalazi iz daleke prošlosti sa ostrva u Indenoziji kao da bude slike pohranjene u kolektivnoj imaginaciji. Od samog publikovanja nalaza homo florenisisa, zadenut im je nadimak „hobiti“, prema patuljastim kreaturama opisanim u popularnim fantastičnim romanima „Hobit“ i „Gospodar prstenova“, britanskog pisca J.R.R. Tokina. Međutim, iznenađuje da u medijima nije tako često upotrebljavano takođe sugestivno poređenje sa antičkim mitom o Pigmejima. Pigmeji su zamišljani kao ljudi majušnog stasa, maglovito locirani negde u Indiji ili Africi, koji su u stalnom ratu sa ždralovima ( tokom devetnaestog veka, upravo je ovaj mit bio referenca kada su, od strane evropskih istraživača, imenovani afrički narodi patuljastog rasta). Pigmeji se spominju čak i u jednom tako drevnom epu kao što je Homerova Ilijada, i zahvaljujući živopisnosti mita koji je raspaljivao maštu umetnika, borba ptica i majušnih ljudi je prilično popularan motiv na antičkim vazama i zidnom slikarstvu. Da li je moguće da to predstavlja nekakvo rasno sećanje na hominide sa dalekog Floresa, i njihov odnos sa džinovskim maribu rodama? To je svakako zanimljivo pitanje, naročito s obzirom da su naučnici zabeležili da slično verovanje postoji i u drugim krajevima sveta – još 1975. godine, novozelandski etnolog Aleks Skubi (Alex Scobie) je u časopisu Folklore objavio članak o prisustvu mita o patuljastim ljudima koji se bore sa pticama u kineskim, arapskim, i čak mitovima američkih Indijanaca. Štaviše, etnolozi su zabeležili i verovanje sa samog Floresa, kojeg pripoveda narod Nage – oni pod nazivom ebu gogo (baba koja jede sve) podrazumevaju rasu divljih, patuljastih ljudi, za koje veruju da su nekada nastanjivali ostrvo, i koji su jeli sve što bi im ljudi ponudili, uključujući i tanjire (koji se na Floresu prave od bundevine kore). Ebu gogo su navodno mrmoljili na nekom svom jeziku, i poput papagaja ponavljali reči koje su im ljudi upućivali. Prema legendi, ljudi su počeli da ih progone kada su ebu gogo oteli i pojeli bebu – takođe se govori da oni nastanjivali ostrvo sve do dolaska evropljanja. Naučnici su oprezni sa tumačenjem ovakvog materijala, koji veoma lako može i da navede na pogrešan trag ( možda upravo i zahvaljujući raširenosti verovanja u patuljke), ali je ebu gogo već postao delićem savremene popularne kulture, po njima je jedna američka rok/rege grupa dobila svoje ime, na tu temu su se pojavili romani-misterije... Pa ipak, sve nabrojano svedoči da realna saznanja o dubokoj prošlosti ponekad mogu da budu bar isto toliko uzbudljiva koliko i najdivljiji izleti imaginacije. To dokazuje da u ovom dobu pretrpanom informacijama, još postoji prostor da ovakva otkrića donesu sa sobom dah iznenađenja. Na jednom forumu, neko je postavio pitanje jednom od istraživača koji traga za ostacima hominida u Indoneziji, kakav je plan ako se u preostalim neiskrčenim džunglama Floresa ipak pronađu živi predstavnici homo florensiensisa. Plan, jednostavno, ne postoji!
Saša Rakezić
|
