Dovoljna je blic-anketa, da biste doznali da se većina savremenika seća okolnosti u kojima su se zatekli u momentu kada je objavljena vest o smrti Josipa Broza Tita, 4. maja 1980. godine. To samo po sebi već dovoljno svedoči o značaju ovog događaja za naše društvo -  u krajnjoj konsekvenci, odlazak glavne figure tog političkog sistema moralo je da proizvede određene posledice po ovdašnju kulturu, uključujući tu i popularnu kulturu razume se. Stoga verovatno nije čudno da se, možda kao odblesak promenjene društvene situacije, ubrzo potom razbuktala scena koja je bila povezana sa muzikom toliko različitim od do tada popularnih žanrova.
Dozvolite malo prisećanje - u momentu kada je vest o Titovoj smrti doprla do njegovih ušiju, potpisnik ovog teksta je svirao bas gitaru. Vest je u medijima objavljena u gromopucateljnom, smrtno ozbiljnom tonu, i nisam bio siguran da li bi trebalo da prestanem da sviram  (možda uleti neki besni, lojalni komšija), ali sam ipak odlučio da nastavim, koga briga. Malo poznata punk grupa u kojoj sam svirao već se bila raspala – u prvoj postavi pevač je bio Albanac a bubnjar Rom, ali niko o tome nije razmišljao kao o nečem posebnom. Za sobom sam imao i izdanje fanzina pod nazivom Kreten, kojeg sam u „uradi sam“ produkciji sklepao u afektu, kako samo priliči jarosnom šesnaestogodišnjaku. U to vreme su počeli da mi idu na živce punk pomodari, a već u prvom broju Kretena objavio sam kratki intervju sa Chris Cutlerom - saradnikom fantomske grupe The Residents, koji su bili daleko od punka koliko je punk bio daleko od mainstreama.
Elem, tokom narednih dana u Beograd se stuštilo onoliko svetskih državnika, da ožale Tita. Dugoročno gledano, stvari više neće biti iste, a pojavila se i nova generacija umetnika u raznim oblastima (dakle, ne samo rock muzičara), koji su bili međusobno vrlo različiti, ali koji su očigledno bili nešto drugo, i - čak i ako nije bilo sigurno kako bi to trebalo nazvati,  s obzirom na svetska kretanja, najčešće upotrebljavani termin bio je novi talas.  Iako sam, kao i svaki buntovni klinac, bio opsednut stvarima koje su tada bile predmet mog interesovanja, nisam imao iluzije da bi to moglo da zanima baš mnogo ljudi unaokolo. Štaviše, mnogo češće sam imao utisak da je ta muzika, fanzini, stripovi, i šta ti ja znam, nešto što zanima svega nekolicinu posvećenika. I to mi je, razume se, bilo sasvim dovoljno, tačnije – kao i mnogi drugi – nisam mislio da je to nešto naročito, većina nas je jednostavno želela da se bavimo nečim što nas lično uzbuđuje, a što je bilo zanimljivije od već postojeće kulturne ponude.  
Međutim, čudno to nekako biva. Kako je vreme prolazilo, tako je jačala sumnja u zvaničnu politiku tog vremena ( na stranu što su među kritičarima bili i neki još problematičniji likovi),  a jedan tako nevelik projekat kao što je novi talas je, sa vremenskom distancom, dobijao na značaju.
Izložba „Poslednja mladost u Jugoslaviji 1977-1984“ (otvorena od 17.12 2011. do 15.01.2012.) , koja sabira dokumente o post punk eri u Beogradu  – fotografije, video materijale, tv emisije, časopise, fanzine, plakate, stripove, i tome slično, postavljena je u Muzeju istorije Jugoslavije, od svih mesta. U tome ima nečeg simboličnog – muzej je nastao 1996., spajanjem Memorijalnog Centra Josip Broz Tito i Muzeja Revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. Ko je mogao da sanja da će baš u tom prostoru biti jednog dana veliko predstavljanje scene koju su uglavnom kreirali veoma mladi ljudi, što je primetno kada razgledate njihove klinačke face na fotografijama. Autori izložbe, Marina Martić i Stevan Vuković, su u uvodnom materijalu zapisali:
 „ Poslednja mladost u Jugoslaviji bavi se produkcijom omladinske alternativne kulture u SFRJ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka u institucionalnim okvirima (kulturni centri, zvanični mediji, omladinska štampa) i na njihovim marginama (neformalne društvene mreže kojima se distribuiraju fanzini i druge „uradi sam“ tvorevine). Mladi autori, ohrabreni novim slobodama u izražavanju koje je osvojio punk pokret, uvode tada nove i, u odnosu na ranije periode, veoma demokratizovane forme samoorganizovanja i potkulturnog delovanja na polju masovne kulture“.
Okosnicu izložbe čine materijali posvećeni grupama kao Dečaci/Idoli, Šarlo akrobata, Disciplina kičme, Katarina II, Autopsia i Kozmetika, koje su sve imale izvesni oreol „umetničkog“, što većinom nije podrazumevalo i nedostatak humora. Takođe je posvećen prostor manje poznatim, grupama sa margine, kao što su Kazimirov Kazneni Korpus, Urbana gerila ili Berliner Strasse. Električni orgazam je već ispao iz fokusa, verovatno zato što je sa ove distance percipiran kao bazični rock band ( o čemu je moguće diskutovati, ako imamo na umu njihovu najraniju fazu). Među fotografima, naglasak je na delima Dragana Papića i Goranke Matić, koji su nedvosmisleno doneli jednu novu vizuelnu poetiku. Produkcija fanzina i stripova bila je šarena i anarhična, i uključivala „publiku“ u samo kreiranje dešavanja, slično kao što to danas čini internet.
Ti mladi ljudi koji su oblikovali ovu scenu bili su zapravo autsajderi, iza njih nije stojala nikakva organizacija, ili plan – jednostavno su samim svojim poletom uspevali da nametnu jedno drugačije mišljenje, koje je u tom momentu bilo u skladu sa svetskim trendovima. Ova produkcija, ne zaboravimo, nije bila smatrana za (više-manje) disidentsku, kao što je to bio slučaj u zemljama Istočnog bloka. U Jugoslaviji su, recimo, mnoge od isturenih novotalasnih grupa brzo potpisale ugovore sa tada najznačajnijim diskografskim kućama, a omladinska štampa je pisala čak i o manje poznatim bendovima. Koncerte su organizovale lokalne Omladinske organizacije, a ne treba zaboraviti da su državnu nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“, kao podsticaj mladim stvaraocima za njihov umetnički rad, između ostalih dobili Marko Brecelj (1975.), Lačni Franc (1981.), Pankrti (1982.), i Ekaterina Velika (1982.).
Da li postoji mogućnost da danas preuveličamo, ili romantizujemo to vreme i tu produkciju? Razume se da je i to je moguće, lično sam uvek bio sumnjičav u objektivnost tvrdnji kao što su „ kada sam ja bio mlad, sve je bilo lepše“, pa takav odnos imam i kada čujem da to izgovara neki predstavnik novotalasne generacije. Treba reći da je Beograd u to vreme bio još sivlji i provincijalniji, da osim nekoliko kafana nije bilo mesta gde su ljudi uopšte mogli da se sretnu. Možda je scena isijavala energijom upravo zahvaljujući frustraciji, i želji da se to stanje promeni. U svakom slučaju, postoji mnogo nijansi, o kojima bi tek trebalo da se povede diskusija. Kao doprinos objektivnom sagledavanju, međutim, bitno je da postoje izložbe kao što je ova, koja se čini kao produžetak zbornika „Drugom stranom“,  knjige objavljene 1983. godine, tik pre nego što je novotalasna scena u Jugoslaviji prestala da postoji.
Inače, intersovanje za novi talas u popularnoj kulturi nije naša specifičnost. Mnogi trendovi koji čine važan deo savremene kulture kao da su začeti u vreme punka i novog talasa, i danas su predmet ozbiljnih studija, izložbi, itd. Protok vremena čini da o tom razdoblju razmišljamo kao o nekoj vrsti klasičnog doba popularne kulture. Zanimljivo je da je britanski časopis posvećen arheologiji , Antiquity (osnovan 1927. godine!), nedavno objavio članak koji u akademskom tonu raspravlja o tome kako bi grafiti-karikature, koje su Sex Pistols iscrtali markerima i ostavili za sobom u prostoru u kojem su vežbali 1976.-1977. godine (a gde je danas smeštena prodavnica muzičkih instrumenata), trebalo biti izloženi konzervatorskim radovima i javno prezentovani!

Saša Rakezić