Priča o rok muzici na tlu Vojvodine svakako je jedno od zanimljijivijih poglavlja u istoriji ovdašnje popularne kulture. Iako su vojvođanski gradovi bili dom čitavom nizu zanimljivih autorskih ličnosti i muzičarima koji su ostavili traga daleko van granice svoje lokalne sredine, čini se da je njihova šira afirmacija uvek išla nekako usporeno, čvornovato, nešto je zapinjalo. Jedan od razloga je svakako što, za razliku od ostalih centara bivše Jugoslavije, u vojvođanskoj sredini nije bilo diskografske industrije. Drugi, ne manje bitan razlog, je što se tamošnji muzičari nisu uklapali u estradne klišee. U tome je, razume se, i glavna draž - kao da je većina vojvođanskih autora nekako izmicala unapred određenim (žanrovskim, industrijskim, ili kakvim god) definicijama, tako da se refren iz pesma Obojenog programa – „Svaka definicija gubitak je slobode“ – čini kao podtekst čitavog fenomena.
Već prva rokenrol ploča na tlu Vojvodine (prema nekima i prva u Srbiji, među prvima u Jugoslaviji), koju je snimio pančevački muzičar Saša Popaz, bila je primer te pomerenosti. Naime, Popaz je dolazio iz muzičke porodice (njegov otac je svirao u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca), i  bio je jedan od nekolicine izvođača koji su bili podstaknuti novim vetrovima na sceni popularne muzike u svetu. Godine 1962., u izdanju zagrebačkog Jugotona,  pojavio se njegov drugi singl,  koji je sadržavao obradu Litl Ričardovog hita „Lucille“ („Lučija“), kao i „Lutanje po kiši“ , prepev Del Šenonove pesme „Runnaway“, sve u stilu tvista, muzičkog pravca koji je tada dosegao planetarnu popularnost. Pa ipak, Saša Popaz je u dobroj meri bio samo začetnik nečega što je nastavilo da se razvija bez njegovog prisustva – razlog je što je nakon uspešnih turneja po jugoslovenskim gradovima, već 1964. dobio poziv da nastupa po istočnoevropskim zemljama, gde je uspevao da tokom niza godina okuplja ogromnu publiku izvodeći rokenrol i pop hitove, sarađujući i uticajući na izvođače iz Poljske, Bugarske, Češke i drugih zemalja, istovremeno bivajući nekako zaboravjen u sredini iz koje je potekao.
Godina 1962. je i vreme pojave prvih električarskih sastava u Novom Sadu, uglavnom po uzoru na Šedouse,  kao što su Detlići, koji su uspešno nastupali sve do sredine šezdesetih, i čak uspeli da snime nekoliko numera u studiju Radio Novog Sada, što je bilo prilična retkost kada su domaći sastavi tog prvog naleta rok muzike u pitanju. U Novom Sadu je u to vreme dvaput mesečno objavljivao i prvi domaći list koji se bavio isključivo popularnom muzikom – Ritam ( 1962. - 1965.), pod uredničkom palicom pesnika Miroslava Antića. Ritam  je značajno afirmisao mnoge lokalne izvođače i VIS –ove (vokalno instrumentalne sastave), organizujući čak i koncerte. Izbor za  najbolji VIS u Jugoslaviji, nazvan „Vatromet Ritma“, održan  1964. u Hali sportova Sajmišta u Novom Sadu, bio je neka vrsta probe za kasnije Gitarijade, koje su se zbivale u Beogradu i širom zemlje. Novosadsko dešavanje je naišlo na odličan odziv publike, za koju se tvrdilo da je na ivici histerije. Na starnicama Ritma pisalo je da su posetioci  „cepali kišobrane, pucali iz revolvera u tavanicu, lupali u poklopce“, i slično. Jasno naklonjena lokalnim izvođačima, revija Ritam je, istovremeno, objavljivala i vrlo negativno intonirane članke o svetskim zvezdama koje su tada bile u usponu, kao što su Bitlsi i Rolingstonsi, čak i uprkos činjenici da su ovdašnji sastavi tada uglavnom samo interpretirali pesme britanskih i američkih grupa . To je samo jedan od paradoksa koji je odražavao dvostrukost načina na koji je nova muzika prodirala u Jugoslaviju. Naime, to je u isto vreme bila muzika koju su mladi ljudi prigrlili sa ogromnim entuzijazmom, uživajući u tome što po prvi put dele nekakav zanos pa možda čak i histeriju sa svojim vršnjacima sa Zapada, bez ozbiljnijih zabrana, a ponekad i uz blagoslov establišmenta. S druge strane – postavljalo se pitanje da li to narušava poredak stvari, i socijalistički moral uopšte? Dugokosi mladići su bili izvor podsmeha na ulici, a sve do pred sam kraj šezdesetih nije bilo neobično da Narodna Milicija uzme stvar u svoje ruke, tj. da vrši prisilno podšišivanje. To je ponekad poprimalo anegdotalni karakter – evo par beležaka iz vojvođanske sredine, iz 1967. godine. U samom centru  Kikinde, ispred Vojvođanske banke, milicija je, usred dana,  izvršila ceremonijalno javno podstriživanje Stevana Vojvodića Stiva i Branka Miloševa, gitariste i pevača grupe "Svađalice".  Na drugom, južnom kraju Banata, spasavajući se pred milicajcima opremljenim frizerskom aparaturom, Mile Kings (iz pančevačke grupe Kings) je uspeo da utekne spektakularnim iskakanjem kroz prozor pančevačkog  SUP-a.
Uprkos svega toga, svaki vojvođanski gradić je imao svoje sastave, kao i prostore u kojima su se dešavale svirke pred brojnom publikom, tako da je bilo skoro nemoguće stati na put « invaziji čupavaca ». Već u prvom, kratkom dokumentarnom filmu Želimira Žilnika ( « Žurnal o mladima na selu zimi »), na seoskoj zabavi, pravo notkuda, pojavljuje se rok bend koji svira « Oj Jelo Jelena » , a zatim i kolo, sve u električarskoj verziji, hipnotičko – monotonoj. To se dešava pred zainteresovanim seoskim đilkošima, koji su malo pre toga prikazani kako uživaju u klasičnim seoskim terevenkama, sa pevaljkama i alkoholom. Dakle, promene su bile u toku. Ovaj film je upečatljivo svedočanstavo o nestajućem svetu vojvođanskog sela i prateće kulture, i nadolazećoj artificijelnosti koja će nastupiti zajedno sa novim generacijama.
Nova popularna muzika nije više bila samo zabava, to je bio stav prema svetu koji vas okružuje. Muzički stvaraoci novog kova se nisu zadovoljavali time da budu samo muzičari. Upravo u Novom Sadu se desio zanimljiv spoj popularne muzike i umetničkog eksperimenta –  tome su doprineli ljudi kao Slobodan Tišma, danas poznat pre svega po svom književnom radu. On je započeo svoje traganje baveći se rok muzikom, 1964. godine, u grupi Tile i četiri bogalja. Peđa Vranešević, koji je tokom studiranja u Beogradu svirao u bendu The Best Nothing, istovremeno se bavio vizuelnim umetnostima. Obojica će se na samom kraju šezdesetih pridružiti sceni novosadske konceptualne umetnosti, gde će se sresti sa drugim kreativcima, koji će u različitim periodima  takođe dodirnuti svet rok muzike, bilo kao stvaraoci ili teoretičari.
Grupe Med, a zatim i Laboratorija zvuka, bile su projekti u kojima je Peđa Vranešević (zajedno sa bratom Mladenom – Batom) tokom sedamdesetih, a zatim i osamdesetih, sarađivati sa velikim brojem muzičara, ali i slikovitim ličnostima raznih fela, od Vilmoša Kauboja do Petra Čelika. Na ivici vodvilja, i sa kocept-albumima, Laboratorija zvuka braće Vranešević će ipak dosegnuti široku popularnost, i uplivati u vode jugoslovenske estrade, gde su do tada dominirali « zabavljači » . Naročito je važan njihov rad na muzici za film, televiziju i pozorište – u našoj, priznajmo, ipak maloj sredini, to je govorilo da rok muzika poseduje više potencijala nego što se pretpostavlja. .
 Sa pojavom panka i novog talasa, 1978. je u Novom Sadu nastao i pionirski pank bend, Pekinška patka, koji je predvodio Nebojša Čonkić, tada profesor elektrotehnike u srednjoj školi. Grupa je predstavljala pravu senzaciju – ko je mogao da očekuje da će tu pobunjeničku muziku da izvodi jedan prosvetni radnik! Profesor Čonta je široko mahao stalkom za mikrofon, i gnevno skakao na sceni, muzika je razume se bila trešteće minimalistička,  i sve je to bilo krajnje iritirajuće za prvu generaciju rok mastodonata, muzičara i kritičara koji su već postali dovoljno etablirani da bi se pretvorili u neku vrstu rok-konzervativaca. Uprkos skandalizovanih reakcija u izvesnim medijima, Pekinška patka je ipak izvršila svoju misiju, ulivajući jednu potpuno novu energiju na domaću scenu. Manje je poznato da su oni – dugo godina nakon raspada – postali nešto kao kult bend u izvesnim krugovima u inostranstvu, kod publike koja ne razume jezik na kojem su te pesme pevane. Možda je razlog u nostalgiji koja postoji za nepatvorenošću ranih pank ostvarenja, ali je to svakako jedan od retkih bendova sa ovih prostora čiji su snimci završili na piratskim izdanjima, objavljenim za (doduše « podzemnu ») distribuciju na Zapadu.
Sa otvaranjem prostora za novotalasne bendove, nastala su i dva projekta koje je pokrenuo već spomenuti Slobodan Tišma – grupe Luna i La Strada. Različite reinkarnacije grupe La Strada, kao i Luna, su sa vremenskom distancom samo dobijale na značaju. I to uprkos prilično nesrećnim okolnostima , među koje spada i činjenica da je Luna svoje najbolje snimke zabeležila ne na zvaničnim izdanjima, već na radijskim snimcima, koje je početkom osamdesetih moglo da čuje tek ograničeno slušateljstvo, dokle se rasprostiru talasi Radio Novog Sada. Grupa se raspala tokom snimanja svog prvog albuma, tako da – u vreme kada je mala izdavačka kuća Helidon krenula da svojim skromnim mogućnostima distribuira album, sve bilo već gotovo. Ipak, taj sklop okolnosti je možda rasplamsavao maštu fanatičnih obožavalaca, od kojih su neki prepričavanja o Luninim koncertima uzdigli na nivo legende. Za razliku od mnogih drugih , izvikanih bendova bivše Jugoslavije, bendova koji su sa vremenom i uhlebljenjem nekako gubili svoj prvobitni žar i ubedljivost, Luna je nestala pre nego što su mnogi stigli uopšte da registruju njihovo prisustvo, a zatim su postali predmet čežnje! Tišmini tekstovi koji poseduju dubinu i iskrenost, njegov glas koji vibrira prigušenom emocijom, i sanjive melodije, bile su karakteristike i benda La Strada, koji je ostao aktivan sve do pred kraj osamdesetih, takođe objavivši svega jedan album, slabije distribuiran čak i od onog Helidonovog, ali koji je (baš poput Luninog izdanja) kasnije dosegao astronomske cene među diskofilima.
Novotalasna gibanja osamdesetih su iznela na površinu i grupe kao Boye, koje su znatno prevazišle granice Novog Sada, ali i bendove kao Grad, koji su dosledno gradili svoj mikrosvet, ne žureći za nekom širom afirmacijom, ili Imperium of Jazz ( projekat neponovljivog, prerano preminulog Branka Andrića-Adrlea), koji su kategorija za sebe, zato što je bilo nemoguće uklopiti ih u žanrovsko ili neko drugo određenje, čak i po kriterijumima i inače neuhvatljive novosadske scene. Najzad, tu je i Obojeni program, predvođen Branetom Babićem Kebrom, koji je uporno istrajavao svoju poetiku, živeći ono o čemu je pevao, tokom sada već više od trideset godina. Obojeni program je, čak i pre serije albuma, koji su krenuli da se pojavljuju 1990. godine, bio zapažena grupa, koja je redovno koncertrirala širom Jugoslavije  – « Osamdesetih je ponekad bilo dovoljno da imaš demo snimke da se bend pročuje, čak i da dopreš do organizatora koncerata », izjavio je Kebra jednom prilikom. Danas Obojeni program odražavaju duh urbanog ravničara, njihove pesme odslikavaju senzibilitet sveg onog sveta koji se ne miri sa vojvođanskim (čitaj : lokalističkim) stereotipima, već se oseća udobno u jednom mnogo širem « majndfrejmu ».
Možda zato ne treba da čudi što se upravo u Novom Sadu ustoličio festival kao što je EXIT, okupljalište ljubitelja savremene muzike sa raznih strana sveta, koji svakako ima svoju emancipatorsku ulogu. Nije teško pretpostaviti i da je (lokalni i internacionalni) uspeh ove manifestacije bio jedan od faktora koji su doprineli pokretanju čitavog niza lokalnih festivala, sa dužom ili kraćom tradicijom, kao što su Trenchtown festival na Paliću ( koji osim muzičkog ima i bogat kulturni program), Reggae Serbia u Pančevu, Soundlovers - festival elektronske muzike u Zrenjaninu, To Be Punk festival u Novom Sadu, Rock Village festival u Banatskom Sokolcu (gde je podignut i spomenik Bobu Marliju),i drugi.
Iako je Novi Sad nastavio da proizvodi imena u rasponu od Atheist Rap do Piknika, rasprostranjenost scene čak i na male sredine jedno je od nasleđa još iz vremena novog talasa, kada su bendovi nicali posvuda, i sarađivali sa istomišljenicima iz ponekad udaljenih područja. Dobar primer je grupa Autopsia, iza koje stoji mizičar, umetnik i kreator fanzina iz Rume, Rade Milinković. Autopsia je bila jedan od pionira elektro-indastial-nojz muzike u našoj sredini i šire, iz vremena krajem sedamdesetih. Nakon brojnih nezavisnih izdanja u različitim formatima i medijima, Autopsia od 1990. godine funkcioniše u Pragu, objavljujući za brojne diskografske kuće iz cele Evrope, kreirajući,  između ostalog, i saundtrek za film Pitera Grinaveja, The Pillow Book, 1996. godine. Takođe je zanimljiv primer grupe Napred u prošlost, iz Banatskog Novog Sela kraj Pančeva, koji su u periodu od 1985. do 1998. kreirali čitav jedan kružok, objavljujući čak osam muzičkih izdanja, kao i knjige, fanzine, stripove, itd. Takođe, lokalna scena je otvorila put brojnim izvođačima koji su tokom poslednjih par decenija (neko manje, neko više) dospeli na nacionalnu scenu – Džukele, Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks, Pionir 10, Wooden Ambulance ( Subotica), Veliki Prezir (Vrbas), Tetka Ana, Instant karma, Oružjem protivu otmičara (Zrenjanin), Eva Braun ( Bečej), Kontrabanda, Klopka za pionira, Iskaz i svedoci, By-Pass (Pančevo)... Teško je reći kako će se scena razvijati u budućnosti, ali vredelo bi dobro oslušnuti kada se sledeći put zateknete u nekom od gradića Panonske nizije...

Saša Rakezić

ANTRFILE :

PEJSAŽI U MAGLI – prisećanja na Novi Sad prve polovine sedamdesetih
Purple Haze In my Brain – J. Hendrix
Iz daljine,
Kroz maglovite doline
Odzvanja eho akorda!
Tremolo električne gitare.

SLIKA PRVA
Bili Nedić (Lažov Bili) se šeta novosadskim Trgom slobode a šiparice uzdišu, jer je o Bilijevo desno rame okačena crvena Fender Stratocaster gitara. Njegov bend se zvao “Zlatni akordi”. Možda ne baš zlatni i ne baš akordi. Whatever .

SLIKA DRUGA
Studio M 1971. godina. Snimam muziku za film Zdravi ljudi za razonodu. Solo gitara Bekus iz grupe Cvrčak i mravi. Bekus je bio cvrčak a mravi su bili braća Pražić – ritam i bas gitara. Njihov repertoar se kretao od Bidžiza do Krosbija, Stilsa i Neša. Znači vokalne harmonije za tri muška glasa. Braća Pražić su kasnije pravili i druge bendove ali su kao Cvrčak i mravi opstali do polovine sedamdesetih.

SLIKA TREĆA
Bašta hotela “Vojvodina”, koji se nalazi, a gde drugo nego na glavnom trgu, Trgu slobode. Prepunu baštu zabavlja VIS Neoplanti. Moj ulazak je primećen i osećam na temenu poglede koji prate ridju, dugu kosu i šapat koji se širi: to je onaj iz prestoničkog benda nihilističkog imena The Best Nothing. Pomalo kao pojava Hljestakova u Gogoljevom “Revizoru” – došao iz glavnog grada da proceni kako ovi iz provincije sviraju. Moji motivi su bili sasvim drugačiji. Došao sam da čujem Batu, brata, koji je bio vokalni solista. Neoplanti u raznim izmenjenim postavama su svirali od kraja šezdesetih sve do osamdesetih. Najveći, opštejugoslovenski hit je bila pesma “Horoskop” za koju je tekst napisao Đole Balašević.

SLIKA ČETVRTA
Rukometni stadion u Dunavskom parku. Rasveta bela, odozgo kao za utakmicu. Na bini visokoj 50 cm udaljenoj od tribina bar 3 metra, kako ne bi došlo do interakcije izmedju publike i izvodjača nastupio je sastav Los Bezkintos. Ispred četvoročlanog instrumentalnog sastava pevala su dva vokalna solista, kao danas kod repera. Crni dečko je bio slika i prilika Mark Bolana. Plavi momak je oko kolena imao vezanu kravatu. Uopšte bili su šašavo obučeni a takve su i pesme bile. Psihodelični pasaži presecani oštrim, satiričnim replikama….

SLIKA PETA - Uloga grupe Med u Sex and Drugs and Rock and Roll revoluciji
Da smo bili prvoborci – bili smo. Naravno, bilo je tu ofanziva ali i defanziva. MAD (lud, besan) je most koji je kroz rane sedamdesete preveo ranjenike braću preko divljih reka od kultnih sastava do jugoslovenske audio-vizuelne atrakcije Laboratorije zvuka. U tom periodu, 1971. i 1974. sam sa Ž.Žilnikom napisao dve rok opere. Kroz oba sastava je prodefilovao ogroman broj muzičara. Od pomenutog Bekusa preko Đoleta Kovačeva, slikara iz Čuruga: Branko Andrić – Andrla, Vera Lajko, Renata Vigi, Branka Risi, Olivera Balašević, Ružica Đinđić, Mici, violinista Olah Vince, saksofonista Dexy, gitaristi Saša Pejakov i Pis Cvetanović i mnogi drugi znani i NEZNANI JUNACI.

Peđa Vranešević