Premda spadam u one koji nisu obožavaoci velikih koncerata, spektakala i stadionskih zabava, ipak osećam neku vrstu zadovoljstva što EXIT u ovoj buđavoj sredini uopšte postoji. Sama činjenica da to omogućava gostovanje šarolikih muzičkih grupa i projekata, kao i da postoji dešavanje koje učini da u jedan naš grad dođe hiljade ljudi iz raznih zemalja i gradova i pomešaju se sa lokalnom publikom je za radovanje. Jednostavno, ne postoji način da bilo koja oblast života u savremenom svetu napreduje bez komunikacije i razmene ideja, i jedno takvo veliko susretanje je sjajna prilika za tako nešto. Tome su nekad služili seoski panađuri, a to je i danas nasušna potreba - ukoliko svoje iskustvo ne uporedite sa iskustvima drugih, nikada nećete ni shvatiti koje sve mogućnosti postoje... Kao što vam neće biti jasno ni gde se nalazite, ni kuda ste se zaputili. A upravo su to neka od elementarnih pitanja koja muče društvo u kojem živimo. Daleko da festival popularne muzike može da predstavlja rešenje za sve boljke nesrećnog balkanskog plemena, ali ako uzmemo da je EXIT jedno relaksirano dešavanje koje napravi neku promaju na ovdašnjoj sceni, možemo da kažemo da je to vrlo zdrava pojava.
Među zbivanjima koja su na neki način bila posebna i neočekivana, čak i za EXIT, bio je koncert grupe Luna, 2004. godine. Iako sam voleo ovu grupu od samog njenog nastanka, zbog jednog od svojih putovanja nisam mogao da prisustvujem koncertu, ali sam iz kasnijih reakcija shvatio da je to bilo nešto posebno. Grupa je svoj poslednji koncert održala još 1983. godine, a svoj jedini album objavila 1984., pa je njihov povratnički nastup na EXIT festivalu bio prilična misterija za sve (kako sam saznao, i za same članove grupe).
Ako se može reći da svet pamti nebrojene primere ponovnih okupljanja nekada poznatih grupa koji deluju otrcano ili tezgaroški, ovo nije bio jedan od tih slučajeva. Kao prvo, novosadska Luna nikada nije ni bila tipična grupa  jugoslovenske novotalasne scene – njihov rad su početkom osamdesetih pratili tek ne tako brojni upućenici. Bio je to krug ljudi kojima sam i sam pripadao – odlazili smo na koncerte i na kasetama snimali snimke koje je emitovao Radio Novi Sad. Činilo se da je bend bio isuviše smeo i različit od  većine toga što se kod nas u to vreme sviralo; bilo je upadljivo da nisu imali skoro nikakvu podršku medija, kao i da se nisu ni trudili da se dodvore bilo medijima bilo publici. Pevač i tekstopisac Slobodan Tišma se nakon raspada grupe okrenuo svom vlastitom bendu pod imenom La Strada, a zatim i književnom radu, dok su gitarista Bale i bubnjer Firči otplovili do Njujorka (Bale danas živi u jednom od najneobičnijih gradova u Evropi, Alberobello, u oblasti Pulja, u Italiji). Ponovni sastanak ove grupe nakon čitavih dvadeset godina možda bi moglo da se nazove eksperimentom, pre nego sentimentalnim osvrtom. Možemo da nagađamo da je taj nedostatak sentimentalnosti uzrokovao da njihov nastup na EXIT-u zvuči tako uzbudljivo. Posetioci su redom izveštavali o tome da je magija funkcionisala, i da uprkos svemu Luna zvuči kao da nikada nisu ni prestajali da sviraju (Slobodan Tišma mi je pričao da ga je od sreće Firči bukvalno nosio po sceni nakon koncerta)! Ti tekstovi i dalje zvuče onako zagonetno, ta muzika još uvek je…drukčija. Refren pesme “Muzika” ( “muzika je postala dosadna zabava”) zvoni kao poziv na potragu za nečim što je uzbudljivije od uobičajenog repertoara popularne produkcije, koja nam se eto prikazuje kao jedina alternativa.
Tako je koncert Lune bio i šansa da sa distance bolje sagledamo ono što su vrednosti ovdašnje scene, kojima često ne umemo da se  divimo u momentu kada nam se motaju pred nosom – iz sadašnje perspektive, nakon toliko vremena, postaje jasno da ovde nije bilo mnogo bendova tog zamaha, a dok su trajali, malo ko je to primećivao. Takođe, možda se zapitamo da li i u ovom momentu postoji neki bend koji je u zapećku, a možda će nam kasnije biti jasno kako su oni bili sjajni samo da ih je neko podržao… Uloga EXITa bi u ovakvim samoposmatranjima mogla da bude od prilične važnosti, i upravo to možda govori i o nekim nedostacima festivala -  recimo, o ne baš dovoljnoj posvećenosti razvijanju i promociji domaće scene.
Pored toga, postojanje jednog jedinog velikog festivala u toku godine, a ne postojanje stalnih, malih dešavanja može da bude i kontraproduktivno –  tokom nekoliko dana trajanja festivala stvari se uskomešaju, a zatim sve padne u uobičajenu  čamotinju. Izlaz bi bio u negovanju i podstreku kreativnog potencijala,  u ohrabrenju pruženom nekoj nadahnutoj produkciji. U suprotnom, uvek ćemo se čuditi tome što daroviti ljudi moraju da odu nekud u inostranstvo da bi se ostvarili, a mi ćemo ostati sredina kojom vladaju mediokriteti i laktaroši najgore vrste.
Dobro je poznato da je za postojanje scene potrebno da postoji mreža klubova i prostora u kojima muzika i ideje mogu da se množe, da evoluiraju i da na kraju eventualno promene stanje uparloženosti, a tradicija i ugled festivala kao EXIT bi moglo da bude savršen poligon za promociju takvog načina razmišljanja.

Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf