Šetajući ulicama banatskog grada, u kojem živim, u poslednje vreme počinjem da primećujem da se, na vrlo perfidan način, gradski ambijent kakvog se sećam iz mog detinjstva polako menja i transformiše. Ono što je u osnovi bio devetnaestovekovni centar, tu i tamo naružen soc-realističkim zdanjima, tokom godina prerasta u još zamršeniji arhitektonski amalgam. To je promena koja se dešava sporo ( s obzirom na ovdašnje siromaštvo, svakako sporije nego na nekim drugim mestima), ali čak i pre nego što ste uspeli da to shvatite, čitav ambijent je već izmenjen. Mnogi detalji jednostavno su iščezli, a na obodima grada nestaju arhitektonski ukrasi, nakon što je kućama pridodata spoljašnja izolacija. Sledeće što vam padne na pamet je da su ti ambijenti, pre nego što su nestali, vrlo slabo ili nikako dokumentovani. Možda to jeste  neumitnost  vremena koje nezaustavljivo prolazi, ali promene nisu uvek na bolje, ;ak i ako stavimo na stranu našu potrebu da razumemo prošlost...
Potreba za sakupljanjem podataka na tu temu može da bude i pitanje bavljenjem kulturnim nasleđem, kao u slučaju arhitekture koja (između ostalog) poseduje etnografski značaj – kuće brvnare iz Zapadne Srbije su dobar primer, s obzirom da predstavljaju važan trag o narodnoj arhitekturi, staroj vekovima, a koja je u naše vreme jednostavno prestala da postoji. Nedavno je objavljena knjiga koja predstavlja upravo dragocenu belešku o arhitekturi i životu u Zapadnoj Srbiji – Crteži i zapisi Ljubiše R. Đenića Rujanskog. Knjiga je zanimljiva već i zbog toga što je nastala prema rukopisnim beleškama čiji je autor zapravo amater i entuzijasta – sin vlasnika kafane iz Čajetine. Rujanski (1914. – 1992.) je tokom decenija crtao i pisao beleške o zlatiborskom kraju, „onako kako zna, ume i može“- kako je sam voleo da kaže. U intervjuu koji je objavila Politika 1939. godine, on izjavljuje  – „Knjiga me interesovala...i život ovaj oko mene, život Zlatibora u prošlosti i danas. Osvojilo me to nekako, te ovako uzgred, pored posla, čitam, pišem, crtam i pribiram raznovrsnu građu za proučavanje Zlatibora u prošlosti i danas... Inače, točim poliće i kuvam kafu, to je moje glavno zanimanje“. U predratnom periodu Rujanski je pisao o novostima iz svog kraja za dnevnik Pravda, i osnovao lokalnu knjižnicu, a među njegovim zaslugama se ubraja i činjenica da je 1941. godine uspeo da zaustavi ustanike u nameri da spale arhivu bivšeg načelstva u Čajetini. Tako je, samo zahvaljujući „glasu razuma“ ovog jednostavnog čoveka iz naroda, Istorijski arhiv u Užicu uspeo da do danas sačuva važna svedočanstva o prošlosti tog kraja. Njegov rad na prikupljanju etnografske građe i skiciranju zanimljivih kuća na koje je nailazio (iako je u svemu bio samouk) trajalo je do smrti, početkom devedesetih. Ovo posthumno objavljeno izdanje je  pogled u tek manji izbor njegovih radova.
Razume se da su dragocene beleške o danas teško zamislivim aspektima života u prošlosti, kao što su zapisi  o dobro naoružanim poštonošama koji su se laćali teškog zadatka da održavaju svoje maršrute po balkanskim gudurama, i tako bili praktično jedini posrednici   u komunikaciji među zajednicama koje nisu bile povezane bilo kakvim drumom ( o čemu je Rujanski pisao prema svedočanstvima starih ljudi, koji su se u to vreme još sećali prilika u devetnaestom veku), ili o kiridžluku (karavanu) kao osnovnom vidu saobraćaja. Međutim, njegovi nacrti zlatiborskih brvnara govore ne samo o zanimljivim starim drvenim kućama (što one razume se jesu), već o jednom drevnijem, drukčijem načinu stanovanja i življenja, koji je obeležio živote ljudi sa ovih prostora tokom brojnih generacija, a o čemu zapravo tako malo znamo, uprkos patriotskom busanju koje se toliko puta klelo u „srpskog seljaka „ i tome slično . Jedan od razloga je što su, nakon upoznavanja sa modernim načinom gradnje i življenja, ljudi brzo zaboravljali stare prilike i običaje, a kako se nedovoljno toga učinilo na izgradnji institucija koje bi sistematski prikupljale etnografske (čitaj: životne) podatke, bilo je premalo onih koji su to beležili pre nego što potpuno potone u zaborav. Zato možda i nije čudno da smo se tako neurotično ponašali u istorijskim pretumbacijama – nismo se potrudili da upoznamo činjenice iz vlastite prošlosti, tako da su nam promakle čak i one lepe stvari, kojima bi mogli da se ponosimo, kao što je ta izvanredna narodna arhitektura. Umesto stvarnosti, lepe ili ružne (kakva već sve stvarnost zna da bude), bilo je lagodnije da se bavimo legendama. U tom smislu, knjiga posvećena Ljubiši R. Đeniću Rujanskom, makar objavljena sa zakašnjenjem, je dobar primer da u svom tom haosu ipak može da bude neki radoznali kafedžija, koji će nastojati da nešto već pribeleži na hartiji.

Saša Rakezić