Već od svojih prvih objavljenih radova, tokom devedesetih godina, Saša Mihajlović (koji od pre izvesnog vremena potpisuje svoje radove kao “Toma Pan”) je privukao pažnju stripovske publike u Srbiji. Iako je njegov stil u početku bio prilično sirov i neuglađen, u najboljem smislu te reči ( i sasvim u skladu sa estetikom fanzina, od kojih je neke i sam izdavao, kao Tit Bit i Pernati prijatelj), tokom vremena je razvio vizuelno raskošan, “lirski”stil; danas objavljuje u dečijem listu Naj, i bavi se ilustracijom. Godine 2000. predstavljao je srpsku strip scenu na izložbi na strip festivalu u Erlangenu (najznačajnija strip fešta na nemačkom govornom području), na gostovanju u Fanzinoteci u Poatjeu 2002., kao i na izložbi u italijanskom gradu Lodiju 2006. godine.   

REZ: Veoma strpljivo radiš na detaljima - tvoj crtež je veoma pažljivo izveden, pa pretpostavljam da je potrebno dosta vremena za svaki rad. Računajući da je u ovoj sredini kreativna delatnost slabo ili nikako plaćena i uopšte uvažavana, kako uspevaš da se ne razočaraš i digneš ruke od svega?

Da, verovatno bih odavno digao ruke od svega da sam razmišljao samo u domaćim okvirima, ali kao i mnogi drugi strip crtači u Srbiji držala me je ambicija da pokušam da objavim strip album u inostranstvu. Zapravo, ja još uvek nisam načinio pravi iskorak ka bavljenju stripom kao profesijom, što zbog lenjosti, što zbog puke borbe za egzistenciju koja u Srbiji svakog slama, bije, oduzima mu vreme, i uopšte sprečava čoveka da se posveti lepšim stvarima u životu. 

Takođe se baviš ilustracijom - radio si na knjigama, ali i na dizajnu plakata i omotnica CD-ova nekih od značajnih imena domaće rock muzike?

Poslednjih godina dosta radim na ilustrovanju dečijih knjiga. Ono što je dobro u vezi bavljenja ilustracijom po narudžbini je što na taj način ostaješ u dobroj crtačkoj kondiciji- postoji deadline,  i moraš da crtaš nešto što inače sam nikad ne bi crtao. Tako da taj posao postavlja pred tebe kreativne izazove i svakako nešto naučiš. Dobro je pokušati pronaći nešto interesantno u svakom od tih poslova kako se to nebi odrađivalo suviše mehanički i kako bi sebi taj rad učinio što interesantnijim. Sa druge strane, ume da bude jako stresno kada morate da ispunite nečija očekivanja. Najveća radost u crtanju leži po meni u tome da crtaš ono što želiš da crtaš, ono za čim izgaraš, mislim i da je u tome čitava tajna kako ostati u toj profesiji dugo. Ume da bude jako iscrpljujuće kad moraš da crtaš nešto što ti se ne crta i kad radiš to samo zbog novca. Zato je velika stvar i veliki cilj izboriti se za poziciju da budeš profesionalni strip autor, da kreiraš autorski strip - odnosno crtaš ono što ti se crta i da istovremeno od toga zaradjuješ za život. To je teško postići, ali taj cilj je dovoljno velik i privlačan da se vredi boriti za njegovo ostvarivanje.

Što se tiče rada na omotima za cd, to baš uživam da radim. Divno je imati priliku sarađivati sa grupama kao što su Obojeni Program i Jarboli. To su među retkim domaćim bandovima koji se mogu nazvati autentičnim. Mislim da su njihovi albumi fotografija duha vremena u kome su nastali i velika je stvar biti deo toga. Mislim da je divno što ti ljudi uopšte postoje i što imaju dovoljno veliko srce i snage da sve ono kroz šta svi prolazimo već godinama beleže na svojim albumima na jedan pametan, poseban način. Dobro je što ovde uopšte ima ljudi koji umeju da posmatraju svet oko sebe čistim i zdravim pogledom, ali i da ponekad stave šarene psihodelične naočari i posmatraju kroz njih…Moj omiljeni način da se prisetim prošlog vremena je da  pustim neki od albuma domaćih grupa koje volim ili iznova pročitam strip nekog od domaćih autora. Malo je umetnika u Srbiji u svih 9 umetnosti koji umeju da o onome što se dešava kod nas govore na jedan inteligentan način, i kad pronađem neki rad koji je autentičan i iz srca, za mene to ima ogromnu vrednost.

Uzmimo za primer album Obojenog programa "Ako nisam dobra šta ćemo onda?" ...Mislim da je puno ljudi sad već i zaboravilo na period kada je taj album kreiran, i kakvo osećanje je lebdelo u vazduhu. Album je nastao u vreme kada tak što se dogodila "revolucija" 5. oktobra, pa sadrži  izvesnu dozu optimizma i radost zbog promena i novog početka koji se tada naslućivao. Istovremeno oni su u svom radu veoma svesni  trenutka – svih dobrih i loših stvari koje je taj trenutak nosio.

Međutim, i sam se baviš muzikom, pevaš u Horkestar horu, koji je nastao kao projekat dizajnerske grupe Škart, a sada nastupa samostalno.

Horkestar (ex Horkeškart) je sjajan hor, sjajni ljudi, jako me hrabri i inspiriše kada sam među njima. Ja sam nešto kao povremeni član, priključim se kad imam vremena. Dobro je makar s vremena na vreme napraviti izlet u neku drugu umetnost, i onda kada se opet vratiš na svoje, budeš nekako osvežen, imaš čistiji i širi pogled na ono što radiš. Tako da volim da tu i tamo ušetam u svet muzike, pozorišta...Radio sam recimo i par radionica sa pozorišnom trupom Plavo Pozorište i to mi je takođe puno značilo i uticalo na mene....Mislim da ako se neko isključivo drži svoje oblasti, svoje umetnosti, bez da povremeno malo prošeta u neku od ostalih osam, pre ili kasnije mora da se ukiseli.

S obzirom da je tvoj crtački stil doživljavao transformacije, kako bi opisao fazu u kojoj se trenutno nalaziš?

Još uvek se trudim da istražujem i eksperimentišem. E sad, ja sam već prilično mator, možda sam ono što bi se na engleskom reklo "slow developer", i nadam se da ću doći do nekog svog definitivnog izraza pre no što mi se jave prve sede u kosi ili pre no što prvo dete zakmeči, jer ko ima vremena da crta ako mora stalno da menja pelene bebi, tj. da hrani bebu a pored toga na primer još i babu? Od jedne domaće firme za proizvodnju kondoma sam preuzeo moto, koji glasi: "Bolje spreči nego da zakmeči". Oni su to savršeno izrekli, i ja mogu samo da se složim.

Saša Rakezić