 |
||
 | ZOGRAF UPDATES |
|
 | WHO IS ALEKSANDAR ZOGRAF |
|
 | ZOGRAF BOOKS GALLERY |
|
 |
ZOGRAF WRITES |
|
 | SELF-PUBLISHED ZOGRAF |
|
 |
ZOGRAF LINKS | |
 | THE KITCHEN | |
 |
| Charles Alverson: OD KALIFORNIJE DO BAČKE Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf | |
|
Među gostima strip festivala GRRR!, koji se jeseni 2002. godine odvijao u Pančevu, bio je i Charles Alverson, autor slajd projekcije pod evokativnim nazivom "Od Kalifornije do Bačke sa Charlesom Alversonom". Alverson je ostvario jednu zaista interesantnu karijeru u nekoliko medija; rođen u Los Anđelesu, značajan deo svoje karijere proveo je u Britaniji, a od 1994. godine živi u Srbiji - trenutno je nastanjen u majušnom selu u Bačkoj. Parage je moguće pronaći samo na iznimno detaljnim geografskim kartama. Alverson je povezan sa stripom između ostalog i zahvaljujuči svom uredničkom radu u časopisu HELP!, kojeg je osnovao niko drugi do legenda američkog satiričnog stripa - Harvey Kurtzman. Takodje, istoričari stripa redovno previđaju paperback izdanje (objavljeno za izdavačku kuću Fawcet, predgovor: Harvey Kurtzman, grafičko uređenje Terry Gilliam, priređivač i urednik Charles Alverson) pod nazivom Wonder Wart-Hog, Captain Crud and other Super Stuff - u pitanju je antologija sačinjena od priloga prvobitno objavljenih u koledž magazinima, i to isklučivo stripova koji predstavljaju satiru superherojskog žanra. Knjiga je zanimljiv uvid u rane radove autora kao što su Gilbert Shelton, Vaughn Bode i drugih, koji će nešto kasnije postati poznati kao značajna imena underground strip pokreta. Činjenica je da se ova kolekcija pojavila godinu dana pre prvog broja Crumbovog Zap Comix iz 1968., koje se gotovo redovno ističe kao prvo ikada objavljeno izdanje underground stripa.
Već i to bi bilo dovoljno da se Alverson ubroji u važne ličnosti u okviru medija, ali njegove aktivnosti nisu povezane isključivo sa stripom.
- Recite nam najpre nešto više o različitim oblastima vašeg kreativnog bavljenja, i kako je tekla vaša karijera? Započeo sam tako što sam pisao za jedan studentski list, 1957.godine, nakon čega sam 1959. osnovao Garter - bio je to satirični magazin, izdanje San Francisco State Gollege. Nakon studija, nekih pola godine sam radio u reklamnoj agenciji, nakon čega sam se preselio za Njujork, gde sam postao urednik u magazinu Help!. Zatim sam bio reporter časopisa Wall Street Journal, kojeg sam napustio 1969. godine, a nakon rada za magazin Rolling Stone, krenuo sam da objavljujem prozu - do sada sam objavio četiri romana i dve dečije knjige. Moj izlet van štampanih medija je započeo 1972., kada sam napisao scenario za animirani film britanskog autora Boba Godfreya, pod nazivom Great!. Film je dobio Oskara, a godine 1976. pružila mi se prilika i da pišem predložak za celovečernji igrani film, zahvaljujući ko-autorstvu scenarija za Jabberwocky, kako glasi naziv prvog filma kojeg je u svojoj karijeri režirao Terry Gilliam. Zatim smo nas dvojica 1979. godine tokom ukupno devet nedelja rada napisali prvu verziju scenarija za film Brazil. Takođe sam pisao ponešto za tv, uglavnom skeceve za Martyja Feldmana, američkog komičara poznatog po svom serijalu za britansku televiziju tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.- Kako ste započeli svoju saradnju sa listom HELP! i Harveyom Kurtzmanom? Ovaj magazin ne samo što je bio prva publikacija koja je objavila radove underground zvezde kao što je Robert Crumb, vec je bila veoma kritična (ili se bar zabavljala na račun) americke mainstream kulture, u vreme kada to nije bilo baš rasprostranjeno? Kada sam se u proleće 1961. iz San Franciska preselio u Njujork, imao sam dve ideje u glavi: ili da potražim nekakav posao u redakciji lista New Yorker, ili da sretnem Harveya Kurtzmana, pokretača časopisa Mad i tada urednika lista HELP!. Harvey je, naime, otkupio dve karikature koje su bile objavljene u satiričnom studentskom listu kojeg sam osnovao u San Francisku, tako da smo već bili u kontaktu. Ne sećam se da sam konkurisao u New Yorkeru, ali sam u toku potrage za poslom svraćao do kancelarije lista HELP! u Madison Avenue, i tamo se družio sa Harveyem. On je bio veoma srdačan i pozvao me je da ga posetim u njegovom stanu u predgradju Mount Vernon. Harvey mi je ponudio posao, nakon što se ispostavilo da je baš u to vreme list napuštala urednica Gloria Steinem ( koja će kasnije postati seks simbol američkog feminističkog pokreta). To je bilo zaista uzbudljivo. Moji prilozi za HELP! baš i nisu bili tako značajni, ali sreo sam puno poznatih strip crtača i još više skoro-pa-slavnih ličnosti koje su se muvale oko redakcije ovog časopisa. U to vreme HELP! nije bio ni potpuni promašaj ni veliki uspeh, već je nekako opstajao iz broja u broj. Iako je tu i tamo moglo da se pročita ponešto od priloga koji se mogu nazvati duboko prodirućom satirom, magazin nije uspeo da do kraja profiliše nekakav jasan stav. Harvey je bio veoma blaga osoba ali sa veoma izoštrenim osećajem za satiru, i upravo je to bilo ono što je pokretalo HELP! i što ga je navodilo da ne samo objavljuje reprinte sjajnih radova iz prošlosti, već i da ohrabri neafirmisane autore kao što su bili Robert Crumb, Gilbert Shelton ili Terry Gilliam. Terry je postao urednik baš u momentu kada sam ja napuštao HELP!, u leto 1962. godine, kada je list sa mesečnog prešao na tromesečni tempo izlaženja. Bilo je nekako prirodno da on preuzme posao od mene, jer je to obavljao mnogo bolje.- Tokom godina koje ste proveli u Britaniji vi ste se družili i sarađivali sa članovima Monty Python tima. Kakva je bila atmosfera na snimanju njihovih televizijskih serijala? I da li mislite da je apsurdni humor kojeg je stvarala Monty Python ekipa zapravo nekakav odgovor na uvrnutu stvarnost britanskog i zapadnjačkog društva uopšte? U Britaniju sam došao avgusta 1969., bez ikakvog drugog plana sem da pravim društvo Gilliamu, koji se par godina pre toga nastanio u Londonu, i koji je proživljavao tešku krizu zato što je raskinuo sa devojkom. Neko vreme smo bili cimeri u Putney Bridge-u, zahvaljujući čemu sam sreo članove Letećeg cirkusa Motyja Pythona, grupe koja je upravo tada bila u osnivanju. Putovao sam po Evropi nekoliko nedelja i u oktobru se vratio Britaniju, u vreme kada je Python tim započinjao rad na prvom ciklusu tv serije. Odlazio sam u studio da posmatram snimanje uživo, a publiku su uglavnom činili prijatelji Python ekipe - ovo je bilo vrlo zanimljivo jer nikada pre toga nisam imao prilike da vidim njihov rad. Snimanja pred publikom su posedovala određeni štimung - vrlo često se dešavalo da je Graham Chapman zaboravljao tekst, tako da je sve moralo da se ponavlja bezbroj puta, dok se na kraju nebi prolomio smeh koji je u stvari bio izliv oduševljenja što je sve konačno doterano do kraja! Nakon toga bismo svi zajedno odlazili na večeru, gde je ekipa takođe mogla konačno da se opusti od presije snimanja pred kamerama. U to vreme sam postao prijatelj sa Jonesom, Palinom i Cleesom, i u nešto manjoj meri sa Ericom Idleom. Po mom mišljenju, apsurdni humor je bio rezultat sretanja šestorice Python umova dok su posmatrali jedan apsurdan istorijski trenutak. Njihov humor nije bio u suštini političan, ali su oni reagovali na ludost momenta kada je najmoćnija zemlja na svetu bila upletena u rat poput Vijetnamskog, i kada je uopšte sve bilo u znaku nekakvog besmislenog Hladnog rata. Iako su Monty Python otvorili put drugima ( The Goodies, Scaffold, itd), i izvršili uticaj čak i na američki humor, niko nije mogao da dosegne njihov nivo inspirativnog ludila.- U čemu je suština kontraverze oko vašeg rada na prvoj verziji scenarija za film Brazil, kojeg mnogi smatraju kultnim ostvarenjem? "Kontraverza" je usledila par godina nakon što smo završili pisanje originalne verzije scenarija, kada je Gilliam odlučio da moj udeo treba eliminisati, tako što je rukopis predao na doradu jednom drugom piscu (čuvenom scenaristi Tomu Stoppardu). Ja sam bio isplaćen čak i više nego što je bilo potrebno ( 2500 funti od ukupnog honorara za scenario koji je iznosio 3400 funti), ali je moje ime izbačeno sa špice. Gilliam je ostao pri ovoj odluci sve do početka 2001. godine, kada je britanska izdavačka kuća Orion objavila knjigu o nastanku filma Brazil. U ovoj knjizi, Gilliam je konačno priznao da sam ja ne samo ko-autor prve verzije scenarija, vec i da sam napisao prvi zapis zapleta, nakon što smo obojica o tome razgovarali. Izvor "kontraverze" je Gilliamov ego, i manjak volje da prizna da mu je bila potrebna pomoć trojice pisaca da bi uobličio scenario. Ja sam nisam bio zadovoljan prvom verzijom scenarija kojeg smo kreirali, ali s obzirom da sam bio uključen u nastanak filma još od vremena kada je to bila samo grupa nabacanih ideja, mislim da je moj udeo u krajnjem proizvodu vredan beleške.- U Srbiju ste, na neki način, došli zahvaljujući poznanstvu sa jednim članom Monty Python tima ? U izvesnom smislu se može reći da sam ovde došao baš zahvaljujući činjenici da je Terry Jones tokom 1979. i 1980. godine u svom stanu u Londonu imao bejbi siterku Živanu Aničin, koju sam kasnije posetio u Srbiji 1993. godine. Živana i ja smo ostali u kontaktu, i venčali se 1994. Nešto kasnije, 1996. godine, nas dvoje smo organizovali gostovanje Terryja Jonesa i njegove žene Alison na beogradskom FEST-u.- Šta je to što nalazite da je interesantno ovde na Balkanu? Mislite li da ima nade za nas Balkance? Ono što mi se dopada na Balkanu i naročito u Srbiji je da je ovde tako različito u odnosu na SAD i Veliku Britaniju. Iako ne govorim baš dobro srpski, vrlo mi se dopada da ovde živim. Nadam se da ću tu i ostati do kraja života. Mislim da za srpski narod i ostale Balkance ima nade samo ako ne pristanu na suludi plan SAD da dominira svetom. Verujem da nakon pada SAD (što mora da se desi), one zemlje koje uspeju da sačuvaju distancu će bolje proći od onih koje se pretvaraju u minijaturne verzije SAD.- Šta je NAJGORE u vezi sa Srbijom i Balkanom? Za mene je najgore to što ovaj region hrli da se pridruži Američkom Novom Svetskom Poretku umesto da se drži podalje i da zadrži vlastitu kulturu i identitet. Mislim da je bolje za Jugoslaviju (ili Srbiju i Crnu Goru) da živi u siromaštvu nego da se pridruži društvancetu kojeg čine marionete Ujka Sema. Ali priznajem da govorim sa stanovištva autsajdera koji nije zaista upleten u realnost srpske ekonomije. Itekako mogu da razumem da mladi ljudi ovde više vole da dožive prosperitet u vlastitoj zemlji, nego da jure za tim u SAD, Kanadu, Australiju ili Nemačku, ali radije bih da vidim da taj prosperitet iznikne iz lokalnog napretka i inicijative, nego da to bude plaćeno od strane Američke ambasade.
|
|
| << back | top |