 |
||
 | ZOGRAF UPDATES |
|
 | WHO IS ALEKSANDAR ZOGRAF |
|
 | ZOGRAF BOOKS GALLERY |
|
 |
ZOGRAF WRITES |
|
 | SELF-PUBLISHED ZOGRAF |
|
 |
ZOGRAF LINKS | |
 | THE KITCHEN | |
 |
| GARY PANTER ili KAKO JE UMIRALO STOLEĆE Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf | |
|
Prvi put sam čuo za ime Gary Panter početkom osamdesetih, kada sam video neke od njegovih crteža objavljenih na omotima albuma Ralph Records, diskografske kuće koja je promovisala fantomske The Residents, koji su bili ( i danas su ) među mojim omiljenim grupama. Godine 1980., u pamfletu nazvanom The ROZZ-TOX Manifest, Gary Panter je zapisao: " Preostalo je još dvadeset godina do svršetka dvedesetog veka. Dvadeset godina da potrošimo sve radosti i gadosti koje su u ovom momentu pokrenute. Trenutno se pomalja jedinstveno estetsko načelo: neizbežna kulminacija koncepata i eksperimenata koji su započeli i odvijaju se u ovom veku. Mi proglašavamo društvo za park zabave u kojem mora ozbiljno da se proraćuna uloga pojedinca"… Na samom kraju dvadesetog veka, godine 1999., igrom slučaja sam dobio zlatnu priliku da čoveka koji je to pisao konačno sretnem, u njegovom ateljeu u Bruklinu, i ispitam kako je on potrošio dvadeseti vek. Sa mnom se na ovo sentimentalno putovanje ukrcala internacionalna ekipa prijatelja - urednik ljubljanskog časopisa Stripburger, Igor Prassel, i švedski strip autor Gunnar Lundkvist, koji su potpomogli sa svojim pitanjima. Želeo bih da prvo saznam kada si počeo da čitaš stripove? Rođen sam godine 1950., odrastao sam u Teksasu i Oklahomi, i moj otac je neko vreme držao radnju mešovite robe. Tu su se takođe prodavali stripovi. Putovali smo unaokolo u prikolici koja je bila ispunjena slikama koje je moj otac naslikao. On bi se povremeno posvećivao slikanju, a uz njega sam i ja počeo da žvrljam stripove. Obožavao sam dinosauruse, i stripove kao što su Cavemen i Conan, pa čak i Tarzan. Moji baba i deda su u Oklahomi čuvali časopise u kojima sam nalazio popularne stripove - Mandrake the Magician, Barney Google. Kada se Robert Crumb pojavio šezdesetih, on je svima ukazao na mogućnosti… Tada sam stvarno želeo da postanem hipik, čak iako sam odrastao u porodici koja je pripadala jednom od američkih religioznih kultova nazvanog Hristova Crkva. Zahvaljujući tome sam, kao klinac u školi, slušao prekore tipa - "Ti nisi dobar, gorećeš u paklu!". I na tako nešto nikada niste mogli da bilo šta odgovorite. Bilo je vrlo teško da se iz svega toga iščupam… A povrh svega ja sam obožavao dinosauruse.To možda i nije čudno, s obzirom da se u Teksasu nalaze bogata nalazišta fosilnih ostataka dinosaurusa? Kao četvorogodišnjeg dećaka, otac me je odveo kod ljudi koji su takođe živeli u prikolici. Bili su to geolozi, koji su čuvali puno kostiju i modela dinosaurusa. To je bilo nešto što me je zaista fasciniralo…Kada si započeo da objavljuješ svoje radove? Započeo sam ozbiljnije da se bavim crtanjem 1970. godine, a tek 1977. sam uspeo da neke od radova objavim. U to vreme je moj stil crtanja bio vrlo grub i nepoliran, sa mnogo cik-cak linija i puno praznog prostora između. Svoje rane crteže sam štampao kao flajere i delio ih na rok koncertima. Jednom sam gomilu tih šarenih papira bacio na Marca Bolana, koji je premro od straha. Bilo je to 1973 ili 1974.Kakva je bila reakcija Marca Bolana? Bio je prestrašen. Ja sam bio maskiran u guštera i bacao stripove na njega, dok se svirac bongo bubnjeva iz Bolanove grupe glasno smejao. Neke od ovih radove je pre neku godinu objavila izdavačka kuca Zongo Comics- vlasništvo The Simpsons autora, Matta Groenninga. Prvobitno sam svoje radove samostalno izdavao, fotokopirao i od njih pravio male knjižice, koje sam distribuirao u Los Anđelesu, kada sam se tamo doselio. Knjižice sam uglavnom rasturao u buticima koji su prodavali odeću! Na taj način sam bio zapažen od nekih ljudi iz Japana, zahvaljujući kojima sam čak počeo i da objavljujem u toj zemlji. Baš u to vreme je Art Spiegelman pokretao časopis Raw, i pozvao me da pošaljem prilog. Ali svi su u početku znali za moj rad pre svega preko rock časopisa Slash, koji je bio orijentisan ka punk muzici, i gde sam objavljivao 1977. godine. Još od 1972. ja sam razmišljao u stilu - uh, bilo bi dobro da se preselim u Njujork, i da tamo objavljujem svoje stripove… Ali nisam mogao da se organizujem, imao sam prijatelje u Teksasu , svirao u bendu… Tako sam godinama živeo u gradiću sa 6000 stanovnika, usred nedođije. Želeo sam da budem heroj, želeo sam da živim kao hipik, ali nikako da se odvojim od zabiti u kojoj sam živeo. Nisam se usuđivao da se suprotstavim ocu, koji bi me ubio ako bih pobegao od kuće.Da li si kreirao stripove koji su govorili o životu u Teksasu? Nešto od stripova koje je objavio Zongo Comics govore na tu temu, o meni koji sedim u ateljeu i crtam, čekajuci da dođe tornado i da sve raznese. Ili kako sedim sa matorcima koji samo žvacu duvan i pljuju u kofu, dok im praziluk visi iznad kućnog praga (mislio sam da to postoji samo u Srbiji! - prim.aut.). Kad čuju da nešto lupa na vratima, nisu sigurni da li to neko želi da uđe ili je možda tornado? Kad se vratim u Teksas, još uvek srećem ljude koji misle da ću da završim u ognju pakla. O tome mogu da pricaju satima, i da se svađaju. Moj otac se uvek zaprepasti kada kažem da ne verujem da postoje đavo i pakao. Ako pitate Amerikance, ja verujem da bi bar njih 30% rekli da veruju u postojanje đavola, kreature sa šiljatim repom i rogovima na glavi. Pitanja koje pokreće istinski spiritualizam jesu - kakva je priroda imaginacije, šta je postojanje, da li se ono završava ili traje beskonačno? Ljudi koji se busaju da znaju odgovore na ta pitanja na kraju ne mogu da prestanu da se međusobno glođu, jer tako očajnicki veruju da je baš njihovo verovanje ispravno.Kako je tekao tvoj razvoj tokom sedamdesetih godina? Oduvek sam želeo da postanem umetnik, i u srednjoj školi sam odlazio u biblioteku i tamo upijao sve zanimljivo do čega sam mogao da dođem. Kada sam otišao na studije, u grad koji je bio svega tridesetak kilometara od mesta u kojem sam živeo, oni su imali još veću kolekciju knjiga. Tako sam nekako napredovao i probijao se - mogu da ti pokažem skice iz tog vremena. Uglavnom su to bili hipi-crteži, i nekako sam bio obraćen ka materijalu koji je mogao da bude umnožen primitivnim sredstvima. S obzirom da sam provodio vreme pokraj meksičke granice, takođe su me inspirisale meksicke šare u živim bojama, i slicno. Takođe me je duboko impresionirao animirani film Yellow Submarine, koji je bio od znacajnog uticaja na kulturu tog vremena. Izucavao sam istoriju umetnosti, i baš pre nego što sam doživeo jedan loš trip sve se privelo nekakvom kraju. Doživeo sam istinsku viziju koja se ticala tog nemarnog crtackog stila, kojeg sam prozvao Rozz -Tox. Sadržaj mog proviđenja bio je povezan sa infantilizmom dešavanja u jednoj kulturi… Takođe, osim ponovnog sagledavanja detinjstva, postojalo je i nešto vrlo negativno što se završilo pravim sunovratom koji je vodio potpunom kolapsu ka infantilnoj imaginaciji. Zatim mi je ovaj acid trip pokazao, recimo, deset milijardi crteža koje nikada ne bi trebalo da nacrtam - deset ziliona slika koje su bolje od svega što ću ikada naslikati, ali ne, nikako ne bi trebalo da idem u tom smeru, to je užasno… Ovaj doživljaj me je učinio sujevernim. Na primer, postoji jedan japanski psihodelični bend kojeg volim da slušam, Ghost. Pre neki dan sam u prodavnici naletao na novi album grupe Ghost, što me je oduševilo. Ali odmah iza toga u rafu je bio još jedan njihov novi album, i počeo sam da razmišljam u stilu - hej, pa to su DVA nova albuma grupe Ghost izašla u isto vreme, i počeo sam da pomišljam o prisustvu nečeg kao što je… Nečastivi! (smeje se). Nešto od tog iskustva me je trenutno podsetilo na taj psihodelični san ili viziju, što mi je govorilo: Nemoj to danas da kupiš!!! Sutra ce možda biti bolje, ali nikako danas!!!Kada si počeo da objavljuješ u časopisu Raw, da li si već postao poznat široj publici, van Los Anđelesa? Objavljivao sam po stranicu stripa Jimbo u listu Spash, tokom dvadeset ili trideset brojeva, tako da je to bilo poznato kako na Zapadnoj tako i na Istočnoj Obali. U početku je strip komentarisao dešavanja na muzičkoj sceni, ali ubrzo se odvojio od neke striktne teme, ostavši dosledan tom neobicnom, "nemarnom" crtackom stilu, kjeg sam razvijao još od 1973., iako samradove retko imao priliku da objavim u redovnoj štampi. Nekako brzo se desilo da sam postao deo scene koju je okupljao magazin Slash, sa raznolikim vizuelnim sadržajima u stilu apstraktnog ekspresionizma. Bilo je to vreme prožimanja koje je neko na kraju prozvao post-modernizmom. Ja nisam siguran da li to uopšte ima nekakav adekvatan naziv. Možete to nazvati "novim popom", ili štagod, ali čak i "post-modernizam" zvuci bolje od naziva "novi talas", jer postoji tako mnogo "novih talasa".Reci mi nešto više o svetu u kojem živi junak tvojih stripova, Jimbo. Da li je to u budućnosti? Pa, to je već postao otrcani kliše iz loših filmova, ali Jimbo živi u post-apokaliptičnom svetu. Ja imam nekoliko zamisli koje to objašnjavaju, jedna je da postoji "izvrnuti kosmos", koji se vraća ka "velikom prasku", tako da dok mi napredujemo ka budućnosti, Jimbov svet se uvrće nazad, tako da oni sada upravo otkopavaju naše fosilne ostatke. Del Tokyo je drugi strip na kojem radim, za japanski mesečnik Rhythm, čije je polje interesovanja reggae muzika. Mislim da oni veoma lako mogu da shvate koliko sam bio pod uticajem popularnih japanskih magazina koji na zadnjim stranama često objavljuju veoma "primitivne" storije, tako da su čak neki od njihovih najboljih crtača radili u tom "žvrljavom" stilu.Kako si počeo da radiš na dizajnu rock albuma? Kada sam se 1976. doselio u Los Anđeles, očajnicki sam nastojao da se dokopam bilo kakvog posla, i počeo sam da crtam ilustracije za diskografske kuće i muzičke časopise, i da izlažem svoje uvrnute slike. U to vreme ja Frank Zappa bio na turneji, a njegova izdavačka kuća Warner Brothers je, kao što sam tek kasnije saznao, htela da ga se otarasi, iako je ugovor nalagao realizovanje još nekoliko ploča. To su želeli da prekrate objavljivanjem seta od četiri albuma pod nazivom "Ladder", tako da su albumi izlazili veoma brzo jedan nakon drugog. Jedan moj poznanik koji je bio urednik u izdavačkoj kući me je nazvao i pitao da li želim da uradim omot za Zappinu ploču, što sam ja oduševljeno prihvatio. Zatim nakon mesec dana su me ponovo nazvali, ponudivši angažman za još jedan dizajn omota Zappine ploče, i kada su me zvali za treću ploču u seriji ja nisam izdržao i morao sam da pitam o čemu se tu radi. Konačno su mi objasnili, i bilo mi je žao što nikada nisam sreo Zappu, ali Matt Groenning je kasnije postao njegov prijatelj, i ispričao mi da je Zappa veoma voleo dizajn ovih silom prilika objavljenih albuma.Možda nisi sreo Zappu, ali si sreo misterioznu grupu The Residents, i to bez maski? Da, naravno, oni su samo nekoliko godina stariji od mene. Ne znam kako sada ta grupa funkcioniše, ali bilo je uobičajeno da jedan od njih napiše tekstove, dok je drugi bio zadužen za muziku, i zatim su se na to nadgrađivali mnogi muzičari koji sa njima sarađuju. Upoznali smo se zahvaljujući zajednickim prijateljima. Tražili su da uradim nekoliko omota, i još uvek ih viđam povremeno. Išao sam da slušam njihove koncerte kad god su svirali u Njujorku. Oni su autori nečega što ja zovem SUPER FOLK (mislio sam da i to postoji samo u Srbiji - prim. aut.), sa južnjačkim korenima i dosta elemenata teatra.Ti si, međutim, i sam autor eksperimentalne muzike? Na jednom singlu si čak i sarađivao sa Residentsima? Da, iako ja pre toga nisam znao da stvaram muziku sa drugim ljudima, zato što sam dotad sve instrumente usnimavao sam. Kada sam radio ploču sa Residentsima, jedan od njih bi došao i rekao mi: evo ti palice, prvo ćeš da usnimiš bubnjeve. Kada sam usnimio svaki od instrumenata, oni su sve to spojili u jedinstvenu muzicku sliku, čak i nadgradili. Residents su bili producenti tog singla, koji je nazvan "Tornader to the Tater", ali su takođe i dosnimili dodatnu muziku dok ja nisam bio tu. Tako su neki ljudi pomislili da sam ja u stvari clan grupe The Residents, koja je tokom svih ovih godina uspela da sakrije identitet svojih clanova. To je baš cool!Ono što je zabavno u vezi sa The Residents je da bilo šta može biti istina o njima, s obzirom da se tako dugo i uspešno kriju iza tih grotesknih maski. Da, a ono što je još čudnije je da - kad ih sretneš, sem ukoliko ne radiš za neki veliki časopis - The Residents ti ispričaju celokupnu njihovu "tajnu".Ti danas posvećuješ puno vremena svom slikarskom radu? Da, slikarstvom se bavim još od srednjoškolskih dana, ali veoma sam spor, naslikam izneđu 2 i 10 slika u toku jedne godine. Ali sve to nije deo nekakve "karijere". Stripovi i slikarstvo su… dominantan hobi.Koje je zapravo tvoje istinsko zanimanje, u tom slučaju? Oh, bože… Ja sam umetnik. Radeći na komercijalnim umetnostima zarađujem za život. To nije baš uvek zabavno, jer obično to izgleda tako što neko dođe i kaže: "Nacrtaj Travoltu kako vozi auto"! A ja se obrecnem - "E baš neću da crtam Travoltu kako vozi auto"! A onda oni naglase da to moram da uradim ako želim da dobijem pare. Ja odgovorim"Pa dobro"!, i tako dobijem posao. Ali moji stripovi i moje slike, to je čisto uživanje. Voleo bih da dugo živim i da proizvedem puno toga.Objavljeno u: Severni bunker #11, jul 2003 |
|
| << back | top |