Italija spada u krug evropskih zemalja sa veoma raširenom tradicijom kada je strip u pitanju. To je dobro poznato i čitaocima u našoj zemlji, gde je tokom decenija publika rasla uz domaće prevode stripova poput Alan Ford ili Corto Maltese, uz radove autora kao što je Jacovitti, da i ne pominjemo popularna izdanja Bonelli produkcije (Komandant Mark, Zagor, i drugi). Doduše, čitav jedan segment savremenog stripa na italijanskoj sceni s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, u vreme kada se sve kretalo ka eksperimentu i iznalaženju novih stripovskih formi, i kada je došlo do pravog procvata, u našoj je sredini bio poznat uglavnom samo upućenima, dok su se izdavačke kuće držale oprobanih klasika. Iz tog vremena potiču i radovi koje je potpisao Andrea Pazienza (1956 – 1988), prerano preminuli “guru” jednog ciničnog, politički osvešćenog, drukčijeg pogleda na strip (i svet uopšte). Bilo je bar desetak autora sa tadašnje scene koji su već u to vreme stekli slavu u Italiji, Evropi i svetu, čije ime jedva da je i zabeleženo u periodici zemlje koja se zvala SFRJ.

Tokom devedesetih godina, pa sve do danas, domaće čitalaštvo je bilo lišeno uvida u savremenu italijansku produkciju, (uglavnom) zbog ratova, sankcija, nemaštine.

Zato smo iskoristili priliku da razgovaramo sa nekim od ljudi koji su aktivni na sceni prekomorskog suseda, I saznamo ponešto o trenutnim dešavanjima. Među sagovornicima je bio i Omar Martini, vlasnik male ali veoma agilne izdavačke kuće Black Velvet iz Bolonje. “Po pitanju stripa, scena u Italiji je vrlo vitalna” – kaže Martini. “Objavljuju se skoro sve vrste stripa, a tokom poslednjih desetak godina prevedena su gotovo sva važna dela američkih, japanskih, francuskih i autora iz drugih inostranih strip centara. Ukoliko postoji nekakav problem, onda je to da scena van “žanrovskog” stripa nije naročito bogata. Postoji tek ograničeni broj autora zainteresovanih da predstave priču na jedan osoben način… Način drugačiji od onog kojeg su zacrtali autori klasičnih avanturistčkih ili superherojskih storija. Ja se nadam da će iz sveg tog šarenila ipak isplivati neki novi i zanimljivi autori, a siguran sam da već postoje neki na koje itekako vredi obratiti pažnju!”.

Međutim, sasvim je izvesno da su upravo male (dakle i fleksibilne) izdavačke kuće, kao Black Velvet, zaslužne za prodor novih i svežih ideja na sceni. “Naša izdavačka kuća želi da predstavi neke od novih autora (uglavnom američkih, ali i nekih koji potiču iz drugih zemalja), i njihova dela, u kojima naracija ima važnu ulogu. To su savremene strip storije, koje govore o stvarnom životu, i stvarnim problemima. Upravo zato smo objavili radove autora kao što su Chester Brown (I never Liked You), Jason Lutes (Jar of Fools) ili Jessica Abel (Artbabe). Nedavno smo otkrili neke sjajne autore iz Severne Evrope, sa veoma zanimljivim pristupom stripu - to su Jason iz Norveške i Pentti Otsamo iz Finske. Takođe smo pokušali da naš katalog obogatimo “mračnom sapunskom operom” (kako je to nazvao Alan Moore), objavivši “Strangehaven”, delo čiji je autor Gay Millidge. Na kraju, trenutno radimo na tome da razvijemo liniju koja bi se bavila strip kritikom. Nakon knjige čiji je predmet interesovanja Alan Moore i njegovo delo, objavili smo i izdanje posvećeno delu italijanskog strip autora Sergia Toppia. Trenutno razgovaramo sa Fantagraphcs Books u vezi sa izdavanje serije knjiga koje bi sabrale prevode najzanimljivijih intervjua iz časopisa The Comics Journal.

Vrlo je teško dopreti do knjižara, ali glavni vid distribucije naših izdanja predstavljaju prodavnice stripova, kojih u Italiji ima oko 300. Oni se međutim uglavnom interesuju za prodaju manga i superherojskih stripova, tako da naša izdanja uglavnom bivaju objavljena u tiražu od svega1000 primeraka”.

Među novim časopisima koji su se poslednjih godina pojavili, jedan od najzanimljivijih je Inguine, koji se bavi novim tendencijama u stripu. Strip autor Gianluca Costantini je urednik i priređivač – zamolili smo ga da nabroji ostale saradnike. “ Osim mene, tu su još svega tri saradnika – Paper Resistance (koji je takođe i sam strip autor) je zadužen za grafičko oblikovanje, Elettra Stamboulis je urednik tekstualnih priloga, dok Marco Lobietti radi na oblikovanju internet izdanja (www.inguine.net)”.

Najnoviji strip albm čiji je autor Gianluca Costantini, nosi naziv “Želim da te sretnem” (Vorrei Incortrarti). Zamolili smo ga da objasni o kakvom je izdanju reč. “U pitanju je priča čija se radnja zasniva na ispovednom tonu proisteklom iz slobodnog beleženja toka svesti. U pitanju su deset godina mog života, u kojima glavnu ulogu imaju ljubav, putovanje i okolina u kojoj živim. Izabrao sam da se koncentrišem na prelaz između mladosti i odrastanja, jer je to nekakva senovita linija u našim životima. Što se tiče savremene ne-komercijalne italijanske scene, ona predstavlja smešu različitih stilova, tu ima svega – od dobrog underground stripa do neveštih pokušaja. Neki od autora znaju da ispričaju priču, i to da nacrtaju – ali svakako ne postoji veza sa onim što se dešavalo na glavnotokovskoj italijanskoj sceni u prošlosti, čak bi se reklo da postoji neka vrsta netrpeljivosti. Starije generacije zatvaraju vrata pred mladima, ne dozvoljavajući im da iznađu bilo kakvu vrstu izlaza. Zato većina mladih autora živi u poziciji večitih početnika”.

Pa ipak, uprkos animozitetima kakvi postoje svuda, reklo bi se da različiti tokovi na italijanskoj sceni ipak uspevaju da iznađu zajednički jezik, pa makar i putem erotskih časopisa, kao što je Blue, gde svoje radove objavljuju prilično raznorodni autori. Blue postoji već petnaestak godina, u početku je bio u potpunosti posvećen erotskom stripu, dok danas strip zauzima polovinu sadržaja lista – ostatak su erotske priče, crteži i fotografije. Počev od 2001. godine, kao izdavač časopisa su potpisani Coniglio Editore iz Rima. Među urednicima u ovoj izdavačkoj kući je i Dario Morgane, koji nam je objasnio način na koji su Coniglio Editore započeli sa radom: “ Osnivač ove kuće je Francesco Coniglio. U izdavačkom poslu on ima dosta iskustva - prošao je kroz avanturu drugih izdavačkih kuća koje je osnovao u prošlosti (Castelvecchi, Mare Nero i Macchia Nera ). Danas Coniglio Editore objavljuje stripove, ali i beletristiku i knjige eseja, uglavnom povezanih sa kontrakulturom i alternativnim načinom življenja. U ovoj izdavačkoj kući obavljam posao urednika i izvršnog producenta – objavljujemo tri mesečna časopisa koji se distribuiraju putem kioska – Blue, Scuola di fumetto (Škola stripa), i X Comics. U časopisu Blue su objavljivali inače međusobno dosta različiti autori, kao Roberto Baldazzini, Moebius, Guido Crepax, Franco Saudelli, Giovanna Casotto, Laura Scarpa, Filippo Scozzari, Paolo Eleuteri Serpieri, Von Gotha... Nabrojao sam one najpoznatije. Na stranicama lista su našli mesta i mnogi autori nove generacije, kao Maurizio Ribichini, Gipi, Marco Corona, Gianluca Costantini... Laura Scarpa je urednik našeg drugog časopisa, Scuola di Fumetto, koji je posvećen stripu uopšte – počev od članaka koji se bave tehničkom stranom izrade stripa, pa sve do informacija o dešavanjima iza scene, intervjua sa crtačima, scenaristima, izdavačima, menadžerima, itd. U svakom broju bude objavljen i strip nekog debitanta… Treće izdanje naše kuće je časopis X Comics, italijansko izdanje španskog magazina KISS COMIX, posvećenog porno stripovima, uz nešto članaka i recenzija knjiga i časopisa posvećenih ovoj oblasti”.

Da li je u današnje vreme lakše objaviti strip ukoliko se bavi erotskim ili porno sadržajima? “Ne bih rekao” – nastavlja Dario Morgante. “ Godine 1990., Blue je prodavao 18 000 kopija a danas prodaje 4 000… X Comics je u početku, 1999. godine, imao tiraž od 8 000 primeraka, a danas je to 5 000… U isto vreme, u Italiji se najnoviji Walt Disney proizvod (pod nazivom Witch) prodaje u 180 000 kopija, a John Doe, strip serijal izdavačke kuće Eura (nalik na Bonelli produkciju) ide u tiražu od 14 000 primeraka… Tako da bi bilo pogrešno reći da se erotski ili porno magazini prodaju bolje od nekih drugih sadržaja. Pre bih rekao: to je prljav posao, ali mora neko i to da radi… Bez svake šale, mislim da je ono što se desilo u zapadnim zemljama situacija da je nemoguće da uopšte bude kreiraran novi produkt od strane nekog novog izdavača, ili izdavača koji ne poseduje dovoljno veliki budžet. Monopol u izdavaštvu je vrlo izražen… Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bilo je moguće da kreirate novi produkt uz vrlo malo novca, i da to distribuirate na kioscima. Danas je to mnogo teže, pa postoji i manjak kreativnosti, jer jednostavno niko više ne želi da investira u nešto novo i što odskače od uobičajenog, bilo da je u pitanju strip ili bilo šta drugo”.

Dario Morgante za sobom ima i iskustvo rada na malim i politički angažovanim edicijama kao što su Kerosene i L 'Ostile. “ Godinama sam radio na časopisu Kerosene, kreiranog od strane ekipe kreativnih i zanimljivih mladih ljudi, koji su samostalno objavljivali ovaj list… Bilo je to kao da si član rock grupe, puno energije, puno neprespavanih noći… Promocija strip izdanja je podrazumevala da smo stalno bili na putu – bilo je sjajno, ali nije moglo dugo da traje. To je uobičajeno – rock grupe na nekoj tački odluče da je bolje da se rasformiraju. S druge strane, kao što rekoh, sve je teže promovisati i distribuirati časopis koji bi bio kreativan i bavio se nečim novim… Pri kraju smo bili radi da isprobamo mnogo toga – Kerosene je bilo nezavisno izdanje koje je objavljivalo stripove, intervjue, i bavilo se muzikom, alternativnom politikom… Mi smo to dakle pokušali da distribuiramo na kioske, ali nije uspelo - uglavnom zato što je bilo potrebno uložiti mnogo novca. Zvuči odvratno, ali dobre namere i dobre ideje danas ne mogu nikuda da vas odvedu: potreban je novac. Bilo nam je potrebno 40 000 evra, koje nismo imali. Tako da su naši pokušaji propali, ali bar smo bili srećni da smo uopšte nešto probali da učinimo”.

Italija je zemlja u kojoj je nastala ideja o prodaji knjiga uz novinska izdanja na kioscima – već neko vreme se u toj zemlji, uz nekoliko izdanja novina i časopisa, pored klasika literature prodaju i različite edicije stripova. Interesovalo me je da li se ova vrsta promocije stripa odrazila na dešavanju na samoj strip sceni ? “Ne mislim da je to doprinelo stvaranju nekakve nove stripovske publike. Strip izdavači koji svoje proizvode prodaju uz novine na kioscima (na primer Bonelli, ali čak i italijanski ogranak Marvel Comics, sa svojim hit izdanjem Ratman) su mi rekli da nije bilo naročitog skoka u prodaji njihovih redovnih izdanja. To jednostavno govori da praktično bilo koje pakovanje kulturnih vrednosti koje će biti distribuirano na kisocima uz novine može da se proda, ali da to ima veze pre svega sa marketinškom mašinerijom. Na primer, Corriere della Sera prodaje hiljade kopija knjiga poezije! Inače je poznato da se pozija nikada nije prodavala u velikim tiražima. Pričao sam sa Gospodinom Formisanom, koji je pre više godina bio u redakciji lista L 'Unita , kada su oni (početkom devedesetih) razmišljali o pokretanju pakovanja kulturnih sadržaja koji bi se prodavali uz novine na trafikama. Oni su krenuli prvo sa knjigama, a zatim sa filmovima na VHS kasetama (u to vreme je novinski direktor i urednik bio Waleter Vetroni, trenutni gradonačelnik Rima). VHS kaseta koja se najbolje prodavala nije (kao što bi se očekivalo) bio naslov uz koje bi se vezivalo ime Totoa ili Mastroiannija, već film koji je režirao Michelangelo Antonioni – “Crvena pustinja” (Deserto Rosso), jedan veoma težak film, koji je prodat u 400 000 kopija! Još čudnije je što se, dve godine pre ovog načina distribucije, film nalazio u regularnoj prodaji, kada je prodato svega 3000 kopija! Dake, nameće se samo jedan zaključak – sve je to pitanje marketinga. Ljudi misle da je povoljno kupiti strip koji se prodaje uz novine, ili ih to podseća na mladost, ali to u krajnjoj konsekvenci ne stvara novu publiku raspoloženu da kupuje regularna strip izdanja.

Uprkos čitavoj ovoj situaciji, postoji zavidan broj mladih strip autora koji su okrenuli svoje aktivnosti u pravcu interneta. Po meni, to je sasvim u redu. Međutim, postoje i zanimljiva “papirnata” izdanja, kao The Artist, strip fanzin koji izlazi u Milanu, negujući stil sedamdesetih. Urednici fanzina su u kontaktu sa mnogim autorima underground stripa iz tog vremena, i pravi je podvig da im je pošlo za rukom da danas objave tako nešto… Zatim, postoje autori koji se bave samostalnim izdanjima, kao Luca Genovese , Alessandro Baronciani , kao i izdavač časopisa Inguine, Gianluca Costantini… Video sam i novi časopis iz Bolonje, nazvan Canicola. Mnogo toga što vredi pročitati”.

Iako je vrhunac italijanske strip scene najčešće tražen u nekim prošlim decenijama, imao sam prilike da se uverim da i danas veliki festivali stripa u ovoj zemlji (Luka, Napuj, Rim itd.) mogu da se podiče desetinama hiljada prodatih ulaznica. Strip je u toj zemlji bio na veoma visokom nivou čak i tokom tridesetih godina, kada je vladao rigidni fašistički sistem koji se nije libio cenzure. I danas se neki od italijanskih autora ubrajaju u svetski vrh. Moje poslednje pitanje, zbog kojeg je Dario Morgante morao da se počeše po glavi, glasilo je: zašto su ljudi u Italiji u tolikom broju zainteresovani za strip? “ To je teško pitanje, već i zato što nisam siguran da je to uopšte tačna konstatacija. Moja percepcija je svakako vrlo lična, ali mislim da je u prošlosti strip kao medij bio od važnosti zato što se razvio u momentu kada su mladi Italijani žudeli za popularnom kulturom. U to vreme je postojala mogućnost da se vrlo lako, i uz nisku cenu, štampaju izdanja te vrste. Mislim da bi danas stripovi odlično bili primljeni u afričkim zemljama, recimo, ali je štampa odveć skupa za tamošnje izdavače, ljudi nemaju dovoljno novca da to uopšte kupuju, ne postoji distribucija, velike su udaljenosti… U Italiji je to, međutim, bio medij koji se pojavio baš kada su uslovi bili povoljni. Nekada je strip u Italiji bio “bioskop za siromašne”, kada se smatralo da poseta filmskim projekcijama nije bila jeftina ni dostupna, niti je to bilo nešto što ste mogli da odnesete u svoj dom, kao kada su stripovi u pitanju. Tradicionalni italijanski strip je Bonelli produkcija, recimo Tex Viller - strip oblikovan po vestern filmovima čestrdesetih, ili Zagor, mešavina vesterna i magije, i tome slično… Prilično jasno su vidljivi filmski uzori. Ali, to je i razlog zašto sada ovdašnja scena doživljava krizu – ljudi više nisu zainteresovani za strip kao siromašnu zamenu za film. Sada kada smo bogata zemlja (ha ha!), nova strip produkcija više nije privlačna publici koja ionako smatra da je to literatura namenjena deci. Međutim, to zaista jeste teško pitanje, i ako ono glasi “ zašto je strip popularan u Italiji”, moj odgvor bi bio – “da li je zaista popularan”? Mislim da se upravo nalazimo na završetku jednog doba, završava se doba stripa kakvim smo ga do sada poznavali. Nešto novo će se već desiti”…


Saša Rakezić