Kao neko ko je i sam autor, čiji su radovi objavljeni u inostranstvu, možda i nisam pozvan da o tome prosuđujem, ali pretpostavljam da ipak mogu bar da prebiram po činjenicama, i iznosim subjektivna misljenja.... Dakle, jedan od presudnih momenata je, po mom misljenju, bilo sazrevanje same scene, s obzirom da se pojavilo nekoliko autora koji su bili svesni savremenih kretanja kada je strip u pitanju... čak iako to nije bio kvantitativni iskorak ( broj izdanja i tirazi stripa u zemlji su stravično umanjeni), ono sto je zdravo je da danas bar postoji grupa strip crtača koji mogu i umeju da se izraze na način koji komunicira sa ljubiteljima stripa ne isključivo iz lokalne sredine.

Dakle, za razliku od mnogih crtača prethodnih generacija, koji su se pretežno obraćali ovdasnjoj publici, a u isto vreme tezili da dosegnu nekakvu glamuroznu tehniku inostranih uzora, danasnji autori srpskog stripa iskreno rade onako kako znaju, po svome, i govore o svetu kojeg poznaju, bilo da je to svet balkanske realnosti, ili duboko lični imaginarni svet crtačev. I, eto paradoksa, to mnogo bolje komunicira sa inostranim čitaocem, od lokalističkih pokušaja da se dosegne nekakav strani uzor. Naravno, ovo je jedno krajnje uopsteno viđenje, ali namera je da se tek skiciraju neke od tendencija.

Nedavno je u Beogradu promovisan projekat "Nebo puno zvezda", čiji je autor Goran Tomić, autor fanzina Zeleni Zamorac, dakle, predstavnik jednog (nazovimo ga) avangardnog viđenja stripa. Ono sto je zanimljivo je da je tekst u katalogu povodom Tomićevog kolaz-stripa, u čijoj je izradi bio angazovan buljuk domaćih filmskih glumica, napisao Jovan Ćirilov, dakle predstavnik prve generacije koja je na ovom podneblju isčitavala stripove. "Kada sam počeo da citam stripove oni su bili krajnje jednostavni" - zapisao je Ćirilov." Bio je to "Mika Miš" pred sam Drugi svetski rat. Za mene je to bio bogati svet mašte, nepoznatih dalekih svetova. Danas kada izvučem neki zaostali prasnjavi broj vidim kako su ti crteži bili jadni, losa hartija i jos gora stampa. Iz toga proizilazi da je važnija masta tog malog nezrelog čitača bez likovne kulture i bez vizuelnih potreba, nego stvarna lepota i bogatstvo crteža".

Iz ovog zapisa Ćirilovljevog, mislim da proizilazi i jedan od najboljih opisa sanjalačke prirode konzumenata i stvaralaca stripova (i ne samo stripova) sa ovih prostora. Naša nemetodičnost i nesistematičnost je činila da smo retko imali izdanja odštampana na kvalitetnoj hartiji i uz atraktivno tehničko uređenje, možda je i crtež često bio neispeglan i grub, ali smo ipak znali da unesemo iskreni zanos u čitavu stvar. Ako uspemo da izrazimo sebe takvi kakvi jesmo, uz svest o svim manama i vrlinama, nema razloga da to bar ne bude zanimljivo nekom stranom čitaocu, koji ume da ceni iskrenost. Razume se da je vaznu ulogu u emancipaciji domaće strip scene odigralo bujanje niskotiraznih izdanja, strip fanzina i magazina pokretanih čak i u gradovima koji su smatrani provincijskim. U uslovima kada je gomila klinaca objavljivala svoje strip pamflete i uopste ih nije bilo briga sta će ko da kaže, moralo je da dođe do jednog pozitivnog naboja, nekakva energija se prelila, i to je spaslo ovdašnju scenu od osećaja skučenosti koji ju je mučio godinama. Jasno je da se tu odmah pojavio i problem nedorečenosti i neveštih pokušaja, ali svako ko je to želeo, imao je priliku da prevaziđe vlastita ograničenja, i neki su u tome i uspevali.

Ovdasnja strip produkcija je, dakle, kao malo sta iz ove sredine, uspela da preskoči svakojake prepreke koje smo sami u svojim glavama kreirali. Pa valjda je to nekakav uspeh...

(Severni bunker, avgust 2002.)