Jedna od karakteristika post-miloševićevske ere u Srbiji jeste da je čitava scena krenula ka nekoj vrsti etabliranja, nastojanja da se nekako dosegne sigurnost – bilo egzistencijalna, kroz težnju da se dospe pod krov nekakve institucije, ili štagod... Broj fanzina, nezavisnih izdanja, malih izložbi, klubskih koncerata i tome slično, čini se kao da je manji nego u vreme kad je adrenalin kuljao, ali možda je tako nešto moglo i da se očekuje, a možda je to samo jedna netačna procena, jer do većine neoficijelne produkcije nije lako doći. U svakom slučaju, još uvek postoji vrlo raznolika i šarena nezavisna scena, samo treba potražiti, pronjuškati, podići neki kamen. Medju primerima je i kućna muzička produkcija, kakvu predstavljaju Tehno muda – projekat Vojkana Miloševa, vrščanina trenutnio nastanjenog u Holandiji…

KO SU I ŠTA SU TEHNO MUDA?

V: Eh to je jedno krajnje zajebano pitanje. Što jednostavnije pitanje, to je teži odogovor. Na pitanje "ko" su Tehno Muda, odgovor je puno lakši i izvesniji: to smo Boća, moj sada već 75 godina star otac, i ja - Vojkan Milošev, (37 g. star). Instrumenti koje koristimo su jedan računar, i glas moga oca. Za stvaranje same muzike koristim gotovo isključivo semplove koje sve češće usviravam i usnimavam sam, pošto sam u mojoj 29-toj godini ostvario davni san, naučio da sviram gitaru.

Može se slobodno reći da je bend plod autizma sa moje strane, i izrazitog perfrmerskog dara i talenta Boćinog. Ta nesposobnost komunikacije sa moje strane me je naterala da tražim drugačije medije za izražavanje od onih klasičnih, kao što je bend sa tri ili četiri člana, i postavom u kojoj su bubmjevi, gitare i bas. Zamenu za sve to sam pronašao u računaru, koji se pokazao kao idealna sveza izmedju ideje i ostvarenja, savršeno sredstvo pomoću kojeg i diletant može da stvara muziku. Drugo što mi je ovakav način rada omogućio, jeste da ne budem pretenciozan. Stvar je u suštini jednostavna: što manje moraš da komuniciraš sa spoljnim svetom, to više i dublje možeš da zaroniš u sebe, kako muzički tako i u ličnom životu. Ne postoje članovi benda sa kojima moraš da komuniciraš i da na njih trošiš energiju, tu je samo računar. To što radim je zapravo neka vrsta terapije. Najveći hendikep Tehno muda za sada je što nemamo live nastupe. Nismo baš Boća i ja ludi za nastupima pred publikom. Ali na ovom mestu eto mogu da najavim da pripremamo live nastup za leto.

MOŽEŠ LI DA OPIŠEŠ MESTO U KOJEM TRENUTNO OBITAVAŠ?

V: Grad se zove Nijmegen a čita kao Najmehen. Nalazi se u ravnici kao i čitava Holandija, i na samoj granici je sa Nemačkom, na obali Rajne. Nema više od 150 000 stanovnika, od kojih su mnogi studenti. Nema visoke gradnje, zbog čega je veoma prostran za taj broj stanovnika. Ulice su široke i ravne, očigledno veoma planski gradjene, kao i sve ostalo u Holandiji. Sve u svemu veoma prijatno mesto.

KAKO VIDIŠ SVOJE MESTO I BAVLJENJE - I DA LI TI SE ČINI DA TO ŠTO SI NASTANJEN U HOLANDIJI NEŠTO MENJA NA STVARI? DRUGO, MISLIŠ LI DA JE DOŠLO DO BILO KAKVOG ZBLIŽAVANJA SRPSKE I HOLANDSKE SCENE (AKO "SCENU" SHVATIMO U NAJŠIREM ZAMISLIVOM SMISLU TE REČI), NAKON USPOSTAVLJANJA HAŠKOG TRIBUNALA? JEDAN OD LJUDI KOJI JE TAKODJE POTEKAO IZ VRŠAČKOG UNDERGROUNDA, NABOR DEVOLAC, RADI KAO PREVODILAC PRI MEDJUNARODNOM SUDU…

V: Moj boravak ovde utiče isključivo na moj radni elan, i ništa više od toga. Nemam nikakve kontakte sa ovdašnjom umetničkom alternativom (ili sličnim krugovima). Inspiraciju prevashodno crpim iz vršačke alternativne scene iz koje sam potekao, mislim na sjajne ljude i umetnike kao sto su Peki, Opra, G.Kostić, Nabor Devolac, naravno Boća, kao i strip crtač Wostok (inače moj brat) koji me je podržavao svih ovih godina.

Ja isprva nisam mogao da verujem da se naš mentalitet u tolikoj meri razlikuje od holandskog. Ali imam utisak da se stvari menjaju, i da im se mi nekako približavamo…. To je, čini mise, koliko dobro toliko i loše. Dobićemo zapadnjačku predvidljivost a izgubićemo našu spontanost i divljinu. Već se u Srbiji kao i ovde na Zapadu na kalup štancuju reggae bendovi (dva su reggae benda mene i Wostoka nezavisno inspirisala da kreiramo pesmu “Rasta Srbijanac”: jedan iz Holandije, a drugi svima znani hm, eh, iz Srbije!).

Onu ''scenu" vezanu za haški tribunal na svu sreću ne poznajem, ali znam da kad ja zapucam čak u drugi kraj Evrope ne bih li se toga svega otarasio, to odmah krene za mnom…

PRIZNAĆEŠ DA SAMPLOVANJE ADOLFA HITLERA UKOMPONOVANIH U REGGAE PESMU IPAK NIJE BAŠ UOBIČAJENA STVAR?

V: Veoma je bitan terapeutski aspekt susreta sa sopstvenim zlom. Ja verujem da je ksenofobija kao jedno od pojavnih formi zla nešto kao urodjeni strah, i da ga svako od nas poseduje. Svako je dakle u stanju da bude ili postane neka vrsta “hitlera” u manjoj ili većoj meri. Možda je zato pitanje Hitlera toliko tabuizirano. Pa čak i ''srpski rasta'' poseduje izvesnu dozu ksenofobije. Čak je i on u stanju da postane nacionalista (zar te to ne podseća na situaciju bivših komunista koji su preko noći postali najljući nacionalisti, ili teški zločinci i serijske ubice u ratu) - to nepriznavanje takvih negativnih emocija ili karakternih crta, baš je ono što me u hinjenom rastafarijanstvu ( a možda i u meni samome) plaši. Ne mogu ja da pevam o Jah-u ili povratku u Babylon kad su mi druge teme puno važnije. Čitav taj proces stvaranja tonova je za mene neka vrsta isterivanja djavola. Jer kada čitave dane radiš na semplovanju hitlerovih govora ne možeš da ostaneš normalan, osim ako u sebi već nemaš antidot koji onda taj efekat poništava.

Pristalica sam one devize ''anything goes'', tj. da ne treba etičke kriterijume mešati u umetnost, i pomoću njih prosudjivati.

Možda bi ovde trebalo da napravim jednu digresiju i objasnim kako ja vidim semplovanje. Ono je za mene otkrivanje novih svojstava u zvucima tako što ćete (nasumice) izabrati jedan deo pevanog ili izgovorenog teksta i izolovati ga u tzv loop tj. pustiti ga da se stalno ponavlja, usled čega možete da otkrijete do tada neopažena, dubinska svojstva zvuka ili glasa. U tom smislu je veoma izazovno Hitlerov glas ubaciti u novi kontekst, kontekst jedne reggae numere. Mogu ti reći da sigurno 90% ljudi uopšte nije prepoznalo o kojem se ''pevaču'' radi. To je za mene bilo još jedna potvrda teze da stvari i pojave u svetu ne možeš tek tako, na osnovu njihovog spoljnjeg odličja ili ljušture, podeliti na dobre i loše. Mi smo “raste”, mi sviramo i pevamo o miru i ljubavi, ali smo zato isti oni kavi jesmo - netolerantni, isključivi...

KAKO DISTRIBUIRAŠ SVOJE CD PRODUKTE?

V: Nešto od tih cd-a se može naći kod Raše u Beopolisu. Uglavnom nema nekakve smišljene distribucije.

OPIŠI NAM PODROBNIJE "SARADNJU" SA TVOJIM OCEM BOĆOM, I KAKO ON GLEDA NA DELATNOST “BENDA”?

V: Pa, Boća je čitavog svog života važio za izuzetno sivog i bezbojnog malogradjanskog službenika, skrivenog u nekakvoj laboratoriji. Wostok i ja smo ga zbog toga kritikovali. I naš odnos je dugo zbog toga bio prilično loš. Stvari su počele da se menjaju kada je on otišao u penziju. Tada kao da se neka sajla otkačila u njegovoj glavi. Mislim da je prelomni trenutak bio kada ga je Wostok nekako smuvao da glumi Baba Seru u sada već legendarnom filmu “ Čudo u Bolidvudu”. Drugi bitan momenat, takodje zabeležen na video materijalu, jeste onaj totalno ekscentricni nastup grupe Rasprljeni jelen na dan početka Nato bombardovanja.

Valjda čovek nakon penzionisanja a zatim i bombardovanja počinje da shvata da je život kratak, i da vremena za gubljenje nema. Boća je sada gotovo u potpunosti prestao da se vidja sa rodjacima, što smo Wostok i ja prestali da radimo još tokom osamdesetih. Pritisak okoline i rodjaka je prestao, ali je Boća zato bio primljen u novu, umetničku zajednicu, “virtuelnu” komunu. Njegov život se time potpuno promenio… Ovo je, kako sam kaže, najbolji deo njegovog života, jer tek sada oseća da neko zaista vrednuje njegov rad…

Što se tiče umetničke saradnje, u početku Boću, kao veoma stidljivog čoeka, uopšte nije bilo lako nagovoriti da nešto otpeva. Morali smo Wostok i ja zajedničkim snagama da mu guramo diktafon pod nos, pošto bismo ga relativno dugo vremena obradjivali. Danas stvari idu puno lakše, mada se u suštini princip rada nije promenio. Ja mu pustim muziku u pozadini i neki glas na koji on može da se ugleda, a zatim mu dam neki tekst koji on slobodno interpretira. To je vremnom počelo da ide tako dobro da ja više uopšte i nisam brinuo da li će to što on istripuje ispasti dobro. Dobra stvar jeste da on reči i pesme može da iskrivi na vrlo kreativan način, ali teško da to može ikada da ponovi. Nikada ne znaš šta se u tom loncu kuva. To i jeste najšarmantnije kod Boće. Ali i prepreka ma kakvom pokušaju da se realizuju live nastupi!

DA LI SU TVOJI "PRODUKTI" NAMENJENI ISKLJUČIVO SRPSKOJ PUBLICI, ILI SI POKUŠAO DA TO PLASIRAŠ I U HOLANDIJI?

V: To što radimo je namenjeno uskom krugu prijatelja i fanova. Šta se izvan toga dogadja pravo da ti kažem i ne znam. U izgledu je saradnja sa Vudu Popajem…Sve u svemu nisam previše opterećen afirmacijom jer smatram da treba raditi i maksimalno uživati u tome, a da će vreme žetve vec doći.

Bavljenje muzikom je, u mom slučaju, puno više od običnog hobija. U odredjenom periodu muzika je bezmalo spasla moj život, i bez muzike svakako ne bih bio ono što jesam. Ponoviću onu staru akcijašku uzrečicu koju je verovatno i sam Boća nebrojeno puta ponavljao kao mladi akcijaš na radnim akcijama s početka pedesetih: ''Mi gradimo prugu, a pruga gradi nas''.

KOLIKO I KAKO SE WOSTOKOVE AKTIVNOSTI UKRŠTAJU SA TVOJIM RADOM? I KAKVO JE TVOJE MIŠLJENJE O VRŠAČKOM UNDERGROUNDU, KOJI JE NASTAVLJAO PO SVOME SVE OVE GODINE, BEZ OBZIRA NA TO ŠTA ĆE NEKE TATE IZ "VELIKIH" GRADOVA/CENTARA DA IM KAŽU?

V: Pa moje i Wostokove aktivnosti su u suštini veoma povezane. Grupa Tehno muda su počeli tako što smo za cd ''Tehnomuda!" crpli nekakvu idejnu osnovu koja je već bila formulisana na stranicama fanzina Krpelj, kojeg Wostok uredjuje. Dakle tekstovi većine pesama na prvom albumu su preuzete iz Krpelja. U tom smislu je i prvi album TehnoMuda! i najkompaktniji što se tematike tiče - imbecilini (rasprljeni!) tekstovi ravni onima na prvom albumu Ramones-a, ali još ''neodgovorniji'', gori.

Što se tiče ''vršačkog undergrounda'', znaš kako, u Vršcu tj. u mojoj mesnoj zajednici postoji nekakva tradicija preuzimanja stvari u svoje ruke, što se osmišljavanja (sopstvene) zabave tiče. Pri tome mislim na tzv. KEC, klub koji je postojao u prvoj polovini osamdesetih u mojoj MZ. U njemu je bilo svirki, pozorišnih komada, pila se Babovača (krajnje kisela & skupa rakija od jedne babe iz komšiluka), Marko Brecelj je izvodio striptiz pošto je sedam dana prerano došao na koncert… Da ne zaboravim provokativne kabare večeri kantautora Miše Mangupa, koji je tada doživljavao svoje finest hours. To je bilo vreme kada smo Wostok i ja verovali da sloboda, ona umetnička a i bilo koja druga, može biti osvojena. Iza toga je stajao neverovatan entuzijazam da ne kažem naivni aktivizam, koji su ishodili u velikom osećaju samodovoljnosti. To je dakle mač sa dve oštrice, jer stalno preti da stvar eskalira u jeftini lokal-patriotizam i ekskluzivizam (što bi se sigurno i desilo bez Wostokove komandantske palice). Ova scena sigurno nije bila interesantna ni profitabilna političarima iz centra. U centru još i sad stanje odgovara uzrečici ''koliko para toliko muzike", dok u manjim sredinama važi ''koliko entuzijazma toliko muzike''.

Imam utisak da ljudi misle da ako preuzmemo trendove i pevamo isto što i oni na Zapadu pevaju, da ćemo tada dakle i mi brzo postati bolji ljudi, da ne kažem Zapadnjaci (ovde sledi grohotan smeh: ha, ha, ha, ha!).