Ono što je podvučeno kao senzacija je da ova knjižica, prvobitno objavljena u Britaniji od izdavačke kuće Dean and Son, davne 1932. godine, sadrži i storiju koja prikazuje Miki i Mini Maus koje proganjaju raspomamljeni ljudožderi, u stvari tamnoputi domoroci predstavljeni po svim zakonima najgoreg rasističkog stereotipa ( koža crna kao tuš, oči izbuljene, preko svake mere napućene usne, i tome slićno). Što je još gore, u ilustrovanoj poemi se nekoliko puta spominje reč "nigger" (crnčuga). Navodno je autor britanskog izdanja bio delimično inspirisan nekim od ranijih - u Americi objavljenih novinskih stripova u kojima su Miki i Mini bili proganjani od ljudoždera ( u tim stripovima, doduše, uvredljiva reč nije bila u upotrebi). Članak u New York Postu, baš kao i oglas aukcijske kuće Momentsintime.com, vrlo sugestivno naglašavaju Disneyevu rasističku prošlost, koja je bila vremenom potisnuta.

Dakle, mnogo toga što je navedeno zvuči kao ukazivanje na kosture koji se kriju po ormarima, što svako normalan bi trebalo da pozdravi, međutim… Može li na ovom mestu da stane jedno međutim, i šta tu uopšte može da bude pogrešno? Recimo, postoji mogućnost da ipak probate da od obaveštenih ljudi čujete mišljenje o elemntima ovog "slučaja" ( valja reći, ne baš ogromnog po značaju, ali indikativnog ako vas zanima stanje stvari).

Kao prvo, svako od upućenika u kolekcionarstvo povezano sa Disneyevom produkcijom (a takvi danas čine relativno brojnu podgrupu ) vam može reči da britanski "Miki Maus godišnjaci" danas spadaju među rasprostanjenije uzorke diznijevskih proizvoda tridesetih. Čak i običnom pretragom preko interneta je moguće pronaći primerke po ceni od pedesetak dolara. To je svakako ogromna razlika u odnosu na 54 000 dolara, za koliko pokušava da ovu knjigu utopi Momentsintime.com. Pri tom valja reči da je jasno da ova kuća, koja se bavi prodajom retkih dokumenata, autograma i antikviteta, pokušava da - mašući opštepoznatim imenima kao što je Disneyevo - pridobije pozornost bogate i ponekad ne baš dovoljno obaveštene klijentele. U njihovom katalogu prodaju se prilično raznorodni artefakti povezani sa ličnostima kao što su John Kennedy, Malcolm X, ili Salvador Dali. Među najuspešnijim poslovima ove kompanije je aukcijska prodaja primerka albuma "Double Fantasy" kojeg je John Lennon potpisao i predao Marku Chapmanu, čoveku koji će ga pet sati kasnije usmrtiti revolverskim hicem. Ploča je bila u posedu policije, koja je označila otiske prstiju ubice, i koristila to kao dokaz tokom suđenja, a nakon toga istu vratila samom Chapmanu, koji je verovatno i posredovao u prodaji. Primerak albuma je prodat za vrtoglavih 460000 dolara! Glavni kurator ove kompanije, odbivši da obrazloži previsoku cenu "Miki Maus godišnjaka", takođe nam je potvrdio da knjiga još nije pronašla svog kupca. Ali, čak iako nekako može da se razume težnja trgovaca da plasiraju robu po visokim cenama, kako tumačiti ponašanje štampe, koja je celoj stvari dala na publicitetu?

Jedno od tumačenja može biti i sukob interesa - list New York Post je vlasništvo jedne od kompanija novinskog magnata Ruperta Murdocha, koji takodje poseduje Fox, jednu od najvećih tv i filmskih kompanija u SAD. Poznato je da su oni u direktnoj konkurenčiji sa Disneyevom kompanijom, do mere da su čak vlasnici rivalskih bejzbol timova u Južnoj Kalifoniji! Dakle, moguće je da se koreni ovog slučaja kriju i u borbi za tržište, iako to ne može baš sve da objasni. Recimo da bi glavno pitanje još uvek bilo: da li je Walt Disney bio rasista, i koliko neki od njegovih produkata odražavaju ili tolerišu takvu ideju?

Pre svega, poznato je da je Walt Disney bio oličenje promućurnog preduzetnika, a u kapitalističkom svetu takvi obično zastupaju konzervativna shvatanja. Ali na osnovu brojnih biografskih zapisa i materijala, teško da bi bilo povoda da se Disney nazove rasistom. Ne treba zaboraviti da je već tridesetih godina u mnogim zemljama roba sa Disneyevim žigom bila proizvođena od strane lokalnih autora. Kreator spornog priloga u "Miki Maus godišnjaku" je britanski crtač Wilfred Haughton, čiji je rad bio samo autorizovan od strane tadašnje Disneyeve agencije, i u tom smislu može jedino da bude postavljeno pitanje kako su oni tako nešto bili spremni da tolerišu.

Jedan od uposlenika kompanije Walta Disneya, koji je želeo da ostane anoniman, nam je izjavio: " Mislim da je prilično jasno da Walt Disney nije bio rasista. Među ljudima koji su radili u njegovom studiju bilo je Jevreja i crnaca (uključujuci velikog animatora Floyda Normana). Kada je u pitanju produkcija stripova, za koju neki kažu da je bila uzor priče iz "Miki Maus godišnjaka", iskreno bi bilo reči da za to Disney nije preterano mario. Sav njegov angažman bio je da pogleda prvih nekoliko epizoda stripova koje je početkom tridesetih započeo da crta slavni Ub Iwerks,a nastavio Floyd Gottfredson. Za Disneya su stripovi zasnovani na likovima koje je kreirao bili samo koristan nuz-proizvod. On lično nije bio direktno uključen ni u posao licenci i zaštite autorskih prava van SAD. Tako da postoji 99,9% mogućnosti da on uopšte nije ni čuo za dotičnu ilustrovanu poemu koja je objavljena u Engleskoj".

S druge strane, valja podvući crtu i reči da su rasisticke predstave iz knjige o kojoj govorimo bile odblesak šire rasprostranjenih predrasuda, a ne ekskluzivitet jednog studija. U popularnoj kulturi tog vremena je predstava tamnoputih domorodaca kao grotesknih ljudoždera koji kuvaju svoje žrtve u kazanu bilo nešto kao opšte mesto. Ono što je potisnuto, dakle, možda nije bilo Disneyev kulturni šovinizam, već jedan širi kulturni šovinizam koji je postojao na Zapadu. I ne samo tamo - valja podsetiti da je i u nas, recimo, 1954. godine objavljena knjižica pod nazivom "Miki kao Robinzon", u okviru popularne edicije "Zlatna knjiga". U pitanju su prevodi ilustrovanih priča o Mikiju Mausu, takođe kreiranih tokom tridesetih u Britaniji, i gde se pojavlje ista bulumenta crnaca-ljudoždera. I sve to baš u vreme kada se još uvek sa podozrenjem gledalo na "loše uticaje sa Zapada", i kada je na svaku kritiku loših strana ovdašnjeg društvenog poretka bilo odgovoreno da su neki drugi gori, jer " Amerikanci recimo muče crnce".

" Nekada su vladali stereotipi kada su predstavljani tamnoputi, ili ljudi jevrejske, italijanske, japanske nacionalnosti, i drugi " - nastavlja već spomenuti radnik Volt Dizni produkcije. "Povrh svega, postojala je tendencija da se u crtanim filmovima i stripovima stvari prikazuju izrazito karikaturalno, to je uostalom bila osnova samog tog medija. Tako da je istina da su u nekim crtanim filmovima (naročito onim starijim) crnci-urođenici prikazani kao kanibali, kao što je i lik Vuka u filmu "Tri praseta" u jednoj sceni prikazan kao karikatura Jevrejina". Dakle, moguće je da su ovakve predstave bile dokument jednog vremena, više nego svesno izražavanje nekakve rasističke poruke. Ali ipak kao validno ostaje pitanje: da li su u pravu oni koji danas na to gledaju kao na nešto što je nepoželjno za prikazivanje u javnosti, vaspitavanje dece, itd? To pitanje ostaje onima koji se bave javnim moralom, međutim, kao ljubitelj klasične animacije znam za bar jedan slučaj kada je zabrana bila pogrešna. Naime, u studiju Warner Brothers je četrdesetih godina kreiran kratki crtani film pod nazivom Ugljena i sedam patuljaka (Coal Black and de Sebben Dwarfs), delo legendarnog režisera animacije Boba Clampetta. U pitanju je pravo remek delo, koje je jednostvano prognano sa televizijskih programa (bar u Americi), jer su svi junaci crtača - crnci iz Njujorškog predgrađa - prikazani u skladu sa karikaturalnim stilom tog vremena. Potpisnik teksta je imao sreću da ovo ostvarenje vidi u kući istoričara animacije Carla Cohena, koji je izbunario raritetnu šesnaestomilimetarsku kopiju i zarolao je na svom antikvarnom projektoru. Film je među najfrenetičnijim, najoslobodjenijim ostvarenjima koja se u mediju sedmominutne animacije mogu zamisliti. Vrhunac ironije je da je delo nastalo upravo kao satira Disneyevog filma o Snežani i sedam patuljaka, oličenja belačkog čistunstva i krutosti! U životu, dakle, za razliku od rasističkih koncepcija, stvari nisu baš tako crno-bele.

Saša Rakezić