Već sam u glavi smišljao šta da kažem dvojici mađarskih cimera kad ih budem budio iz popodnevne dremke (s obzirom da rado posećujem Budimpeštu verovatno bismo već našli neke zajedničke teme za razgovor), kad sam spazio dvojicu čudnih tipova kako ulaze u hotel, a recepcioner je odmah pokazao u njihovom pravcu. Brzo sam ukapirao da su to moji cimeri, kao i da je recepcioner, pročitavši njihova cudna imena, greškom pomislio da su Madjari. Pored toga, jedan od njih je toliko ličio na beogradskog strip crtača Redžu, da sam odmah shvatio čitav scenario - bio je to Marcel Ruijters, strip crtač iz Holandije, sa kojim sam vec dugo bio u prepisci, ali kojeg nikada nisam sreo. Nisam ni znao da bi on trebalo da gostuje na festivalu Happening Underground, ali sam čuo od zajedničkih poznanika da čovek neverovatno lici na spomenutog Redžu. Nakon prepoznavanja i sveopšte radosti, proveli smo dosta vremena razgovarajući o nekim od zajedničkih opsesija - kao sto su Walt Disney, dinosaurusi, fosili, zabranjena nauka. Pod zabranjenom naukom podrazumevam naučna otkrića koja se ne uklapaju u sliku koju je zvanična nauka kreirala, pa su jednostavno odbačena ili zaboravljena.

Nakon što se Marcel vratio u Holandiju, ja sam proveo još koji dan u Milanu, i kasnije sam mu pravio zazubice pričom o radnji koju sam otkrio, gde su prodavali vrlo dobro dokumentovane originalne primerke fosila, uključujući trilobite i zube dinosaurusa. S obzirom da sam navikao da fosile sam pronalazim i konzumiram u velikoj samoposluzi prirode, nekako sam odoleo da ništa ne pazarim (nije baš bilo ni jeftino). Međutim, kad sam se vratio u rodno Pančevo, Marcel mi je poštom prosledio fotokopije nekoliko stranica knjige "Forbidden Archeology", čiji je autor Michael Cremo - knjiga sabira neke od stvarno zapanjujućih podataka koje je učnjacki establišment jednostavno i elegantno zaobišao, ne znajući šta drugo da radi sa njima. To nije literatura tipa "Zona sumraka" ili "Treće oko", već nabrajanje (uz propisno navodjenje izvora) nerazjašnjenih otkrića, kao što je glinena figurina iz Ajdahoa, koja ocigledno predstavlja ljudsku figuru, a koja je pronađena u geološkim naslagama starim čak dva miliona godina, što znači da je izvajana mnogo pre nego što zvanična nauka pretpostavlja da bi bilo vreme pojave razumnih vrsta humanoidnih stvorenja.
Ipak, moram da priznam da sam bio posebno fasciniran poglavljem koje govori o almasima, čovekolikim kreaturama, koje hodaju uspravno i predstavljaju neku vrstu izgubljene karike između majmuna i čoveka. Pojava almasa je zabeležena u širokom području od Mongolije do Sibira, pa cak i zapadno sve do oblasti Kavkaza. Ono što je ovim slučajevima zajedničko je da su te oblasti bile toliko zabačene, a političke prilike tako katastroficne, da niko nije imao vremena da izučava čak ni primerke koji su bili uhvaćeni! Najčudniji, i po mom mišljenju apsolutno fascinantan (čak i da je obična izmišljotina, to je zadivljujuć scenario!) je bio opis slučaja iz udaljene oblasti Kavkaza, gde su u devetnaestom veku seljani zarobili ženku almasa i zatvorili je u jednu od kuća, gde je boravila tokom tri godine. Ruski naučnik Boris Poršnev je intervjuisao neke od svedoka koji su prisustvovali sahrani ove žene-almasa, kojoj je bilo nadenuto ime Zana. Oni su opisivali stvorenje prekriveno crvenkastim krznom, sa poluljudskim izrazom lica, i koje, čak i kada se sprijateljilo sa ljudima, nije uspelo da govori, već je ispuštalo neke neartikulisane zvuke. Da stvar bude bizarnija, neki radoznali seljanin, ocito oslobođen predrasuda, je uspeo čak i da seksualno opšti sa Zanom, nakon čega je ona rodila potomke... Poršnev je 1964. godine sreo dvoje Zaninih unuka, čija su imena Chalikoua i Taia, i čak i njihov opis me je bacio u razmišljanja, koja prevazilaze sve što sam mogao da ikad izmaštam u nekim od fantazmagoričnih stripova...