Već sedamdesetih godina su u nas krenule polemike na temu – podstiču li crtani filmovi nasilno ponašanje među decom? Kao neko ko je bio opsednut crtanofilmovskim ludorijama od momenta kada je progledao, dobro se sećam da sam kao dete jasno shvatao razliku između apstraktne jurnjave u filmu i grubostima sa kojima sam mogao da se sudarim u realnom okruženju. Verujem da takve teorije smišljaju oni koji ili ne žele da se sretnu sa pravim korenima nasilja u društvu, ili jednostavno potcenjuju decu. Dečija psiha poseduje izraženi i poštovanja vredan dar za maštanje i poigravanje simboličkim slikama, koji bi nama odraslima moglo da posluži za uzor a ne za podsmeh...

Možda je emitovanje crtaća u 19.15 trebalo da posluži da se deca isprate u krevet pre početka (smrtno ozbiljnog) Tv Dnevnika, ali je ova programska šema odredila ritam imaginacije čitave jedne generacije

Ukoliko ste bili dete sedamdesetih (ili osamdesetih), jedan od rituala sa kojima ste odrastali je svakako bio crtani film, emitovan svakog dana u 19.15... Termin emitovanja se zapravo menjao, ali je to zavisilo od vremena kada je prikazivan Tv Dnevnik. Raspored je uvek bio isti: crtani film, pa reklame, pa Tv Dnevnik. Danas emitovanje sedmominutnog crtaća možda i ne zvuči kao nešto posebno. Međutim, treba reći da su većina filmova emitovanih u ovom terminu bili klasična ostvarenja proizvedena u periodu između tridesetih i pedesetih godina. Zahvaljujući hiperprodukciji i stvaranju studija koji «štancuju» crtaće na metar (ili možda na kilo), i to uglavnom za potrebe televizije, danas je ova forma (uz poneki izuzetak) u prilično tužnom stanju.

Filmovi iz «zlatnog» perioda kreirani su na 35 milimetarskom filmu, za prikazivanje u bioskopima - stvarali su ih čitavi timovi veoma iskusnih pisaca, animatora, glumaca i muzičara (zvučni efekti su bili načinjeni uz pomoć kompletnog staromodnog orkestra). Tek kasnije je za potrebe televizije krenula proizvodnja jeftino producirane animacije.

Zagrebački studio je redovno nadsinhronizovao crtane filmove ( kao što je to i inače bio običaj na Zapadu), a Tv Beograd je primenjivao specifičnu tehniku: povrh originalnog zvučnog zapisa, bio je nasnimljen glas glumaca koji su imitirali pojedine junake. Bila je to vrhunska glumačka postava: Mića Tatić, Ljubiša Bačić, Đuza Stojiljković, Vera Čukić... Oduvek sam smatrao da naši glumci (naročito generacija o kojoj govorimo) imaju prirodnu sklonost ka «komediji karaktera», tako da je bio vrhunski doživljaj slušati ih u «ulozi» Patka Dače, Duška Dugouška, Popaja, Gice Prasića... Glas Nikole Simića je bio ovaploćenje Duška Dugouška, a replika koju je izgovarao «Koji ti je vrag, šefe?» bila je sjajan prevod inače neprevodive uzrečice koja u originalu glasi «What's Up, Doc?». Ja sam uživao da ove filmove gledam u prisustvu mog oca, koji se sa zaraznom sladostrašću smejao pojedinim replikama i situacijama.

Među specifičnim slučajevima su filmovi o Betty Boop – prevod je bio titlovan, možda i zato što je junakinja (nalik na «vamp» lepotice sa naslovnih strana) delovala kao da se obraća odrasloj publici... Što zapravo i nije daleko od istine – izvorno su filmovi iz ovog serijala (1930.-1939.) kreirani u crno beloj tehnici, možda zato da bi što više podsećali na atmosferu holivudskih igranih filmova tog vremena (naime, zbog tehničkih ograničenja tada su samo animirani filmovi mogli da budu proizvedeni u kolor tehnici). Zanimljivost je da su na našoj Tv emitovane kolorisane varijante Betty Boop filmova, proizvedene u Koreji za potrebe američkog tržišta, koje je tada crno-beli kolorit smatralo odveć staromodnim. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih sve sekvence su bile ručno kopirane i obojene, sličica po sličicu (bilo je to pre kompjuterske tehnologije)! Ali tu nije kraj paradoksu – naime, za većinu jugoslovenskog stanovništva kolor Tv je bio luksuz, tako da su oni ove filmove (uprkos naporu sirotih Korejanaca) gledali u crno-beloj varijanti!

Već sedamdesetih godina su u nas krenule polemike na temu – podstiču li crtani filmovi nasilno ponašanje među decom? Kao neko ko je bio opsednut crtanofilmovskim ludorijama od momenta kada je progledao, dobro se sećam da sam kao dete jasno shvatao razliku između apstraktne jurnjave u filmu i grubostima sa kojima sam mogao da se sudarim u realnom okruženju. Verujem da takve teorije smišljaju oni koji ili ne žele da se sretnu sa pravim korenima nasilja u društvu, ili jednostavno potcenjuju decu. Dečija psiha poseduje izraženi i poštovanja vredan dar za maštanje i poigravanje simboličkim slikama, koji bi nama odraslima moglo da posluži za uzor a ne za podsmeh...

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf