Ja sam bio jedan od onih koji su na buvljake odlazili da kupe gumu za bicikl ili konzervu sa ribom (u vreme kada su buvljake opsedali prodavci iz Rusije, bilo je moguće jeftino kupiti čak i egzotične proizvode kao što su, recimo, konzerve sa mesom polarnih račića. Da i ne spominjem jermenske tradicionalne bodeže, proizvode sa likovima glumaca iz kineskih filmova, i slično). Pored svega, pažnju su mi privlačili predmeti koji su sadržavali likove iz popularne kulture sa Zapada, ali koji su nastali u Istočnim zemljama. Brzo sam shvatio da su brojem prednjačili proizvodi koji su bili inspirisani likovima studija Walta Disneya - ono što me je oduševilo bilo je da su lokalni autori potpuno zanemarili sve zakone o autorskim pravima, stvarajući svoje vlastite verzije popularnih junaka, ponekad čak i dodajući neke nove likove (jedno pakovanja za keks iz Bugarske poseduje i crtež lika koji bi mogao da bude, recimo, sestričina Paje Patka). Vremenom se moja kolekcija uvećavala; bili su to najčešće sitni proizvodi, rezači za olovke, preslikači, plastične figurice - na kojima su se benigno smešili Miki Mausovi, Paje Patkovi, i slični.

Naravno, prilično je jasno otkud ovako široko rasprostranjena fascinacija Disneyevim likovima. Zahvaljujuči planetarnim fenomenima kakav je bio Miki Maus, kreacije studija Walta Disneya su postale simbol popularne kulture novog doba, već počev od kasnih dvadesetih godina. Miki Maus fama se širila dotad nezabeleženom brzinom, dopirući čak i do krajeva zemljine kugle gde teško da su uopšte i prikazivani filmovi u kojima se ovaj lik pojavljuje. Bio je to jedan od modernih mitova, koji je prevazišao granice originalnog medija u kojem je nastao (crtanog filma).

Masovna eksploatacija putem licenciranih industrijskih proizvoda je započela svega godinu dana nakon što se Miki Maus pojavio u prvom zvučnom crtanom filmu Steamboat Willie, 1928. godine. Poznato je da je Disneyev studio u početku vrlo brižno nadgledao produkciju predmeta koji su koristili njihove likove - od satova do školske opreme, i od mehaničkih igračaka do odevnih predmeta. Dvadesetih i tridesetih godina su nastale i čitave serije proizvoda koje su i danas na ceni kako kod kolekcionara tako i kod istoričara umetnosti i industrijskih dizajnera. Međutim, već krajem četrdesetih je kompanija Walt Disney Production postala obuzeta novim i sve ambicioznijim projektima, tako da ih više nije bilo briga da tako striktno nadgledaju industrijske proizvode kojih je ionako bilo na tone.

Tokom godina su licenzirani produkti sa Disneyevim likovima nastavili da se množe na tržištu, uzimajući najbizarnije forme, a nešto od toga bi moglo da se uvrsti u pravu klasiku trash kulture.

Međutim, čak i u zlatno doba kopirajt kontrole, zahvaljujući kojoj je Disney u velikoj meri i namakao svoje enormno bogatstvo, u mnogim zemljama nisu baš puno marili za autorska prava kada su koristili neke od likova kreiranih u Disneyevom studiju. Verziranim američkim kolekcionarima nisu nepoznati, recimo, japanski preslikaci iz tridesetih godina, koji predstavljaju pomalo distorzirane verzije likova iz američkih crtanih filmova i stripova. Kao zemlja čija je industrija bila u ekspanziji tridesetih godina, Japan je, recimo, nastojao da prati zapadnjačko ludovanje za herojima popularne kulture. Što se već spomenutih preslikaca tiče, nepoznati japanski umetnik se nije libio da predstavi kako lokalne, tako i uvozne junake - tako da možete videti, jednu pored druge, slike ljutitog samuraja i vesele Mini Maus, ili Betty Boop obučenu u tradicionalnu odoru gejši, i tome slično.

Sličnih kros-kulturalnih spojeva nastalih zahvaljujući kršenju zakona o autorskim pravima bilo je, razume se, i u našim krajevima - treba se samo setiti da je Miki Maus prvi put predstavljen ovdašnjem čitalaštvu ne kroz originalne strip storije Disneyevog studija, već kroz radove beogradskog crtača Ivana Šenšina. Šenšin je 1932. godine u časopisu Veseli četvrtak započeo ilustrovani serijal nazvan Doživljaji Mike Miša. Uprkos činjenici da je tekst upisivan ispod kvadratnog okvira crteža, a ne u oblačićima, može se reći da je autor koristio formu stripa, što je zanimljivo s obzirom da se strip o Miki Mausu u Disneyevoj produkciji pojavio tek par godina pre toga. Serijal je zanimljiv već i po tome što Šenšin očigledno ili nije video originalni predložak stripa, ili za to nije puno mario, vec je Mikija Mausa (tj. Miku Miša) postavio usred vlastitog bajkovitog scenarija, koji obiluje referencama na lokalnu kulturu. Tokom jednog veoma uspešnog pohoda na buvlju pijacu u Pančevu, uspeo sam da pronadjem primerak lista Veseli četvrtak iz maja 1932. godine, gde je objavljena epizoda u kojoj je Mika Miš predstavljen na proputovanju kroz Afriku. U ovoj priči postoji i scena u kojoj dvojica Afrikanaca dovlače radio aparat, a Mika Miš ih moli da na skali pronadju Radio Beograd - nakon čega čitava bizarna grupa likova koji su se sakupili u ovoj priči ( Mika, dva crnca, japanski vojnik, noj, lav, i staroegipatski faraon srpskog porekla!) uhvativši se za ruke igraju kolo!

Kombinacija naivnosti i šarma, kao i (po mom ubeđenju relaksirajuća) neopterećenost strogim pravilima industrije, osim što su prisutni u ovom stripu, takođe se mogu prepoznati i u (manje-više) recentnim proizvodima koje je moguće pronaći na ovdašnjim buvljacima. Bilo da su u pitanju kineski privesci, ili pernice iz Rumunije, ili pak dizajn pakovanja plastelina iz Rusije, svi ovi proizvodi koriste krajnje zanimljive obrade dizajna Diznijevih junaka. Period Perestrojke a zatim i rumunska Revolucija su, tokom osamdesetih, otvorili put za dizajn koji je svoje uzore nalazio na Zapadu. Vremenom je dizajn postajao sve sofisticiraniji, a sa pojavom gotovih predložaka sa Zapada (na krilu pozapadnječenja čitavog područja), može se reći da je standardizacija uzela maha, iako je još uvek moguće pronaći poneko originalno rešenje. U svakom slucaju, kao najpoznatije i najizvikanije, kreacije Disneyovog studija su bile prve koje su se primile na tlu negdašnjeg Istočnog bloka. Ti predmeti od jeftinog materijala ne samo da odražavaju skromne mogućnosti privrede u tranziciji, već - s druge strane - pokazuju i da nije neophodno da budete ovisni o skupim proizvodima koje ce gledati da vam zamotaju i preprodaju trgovci iz bogatih zemalja. Zato mi i nije smetalo što su dizajneri koji su kreirali neke od ovih predmeta tek površno poznavali karaktere i dizajn popularnih junaka, uobličavajući crtež prema nekakvom slobodnom hiru, docrtavajući - recimo - Mikiju Mausu kandžice umesto tradicionalnih belih rukavica, farbajući klasičnu crnu figuru famoznog miša u žuto ili zeleno, i tome slično…

Ja sam te proizvode zapravo video kao dirljive primere jednog slobodnog, gotovo detinjeg viđenja popularnih junaka, daleko od visokoprofitne kulture Zapada, koja u svakom slučaju već ostvaruje astronomske prihode u svojim matičnim sredinama.

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf