Kada je popularna kultura u pitanju, ovdašnja scena može da se podiči činjenicom da je već tokom ustalasanih šezdesetih godina imala ako ne (baš) izgrađenu rock scenu, a ono bar muzički časopis Džuboks, koji je – nakon prekida – nastavio da izlazi u periodu 1974 – 1985. Osim što je, razume se, ovaj list bio distribuiran na području čitave bivše Jugoslavije, za današnje prilike zavidan tiraž bio je uvećan okolnošću da se časopis čitao čak i na prostranom području slovenskih zemalja Istočnog lagera, gde uopšte nije postojala rock štampa. Tamošnji čitaoci su lakše mogli da dođu do časopisa iz socijalističke Jugoslavije nego sa Zapada i, gladni za informacijama, nastojali su da u ovdašnjoj sredini ostvare kontakte. Znam za slučaj beograđanke koja se sretno udala nakon prepiske sa jednim čitaocem Džuboksa iz dalekog Lvova u tadašnjem SSSR.

Međutim, čak i važnije od visoke čitanosti bilo je što je magazin Džuboks pomogao da se u ovoj sredini izgradi kritički pogled na popularnu muziku, i popularnu kulturu uopšte – članci, recenzije i intervjui koje su pisali novinari Džuboksa u suštini nisu mnogo zaostajali za onim što je objavljivala onovremena muzička štampa na Zapadu. Možda to danas, u vreme interneta, kablovske televizije i opšte dostupnosti informacija, baš i ne izgleda kao nekakvo silno ostvarenje, ali sedamdesetih i osamdesetih godina je to bilo jedno vrlo uzbudljivo dešavanje, koje je uticalo na kulturnu emancipaciju priličnog broja ljudi. Džuboksova pisanija su bila nešto sasvim novo u ovdašnjoj sredini, gde se o popularnoj muzici uglavnom razmišljalo i pisalo kao o estradi. Većina štampe je jednako bezlično i neinspirativno pisalo o Lepoj Lukić i Johnu Lennonu, a i to je bilo napredak u odnosu na vreme ranih šezdesetih kada je popularna muzika bila viđena kao neprijateljsko delovanje. Bilo kako bilo, prikaz najnovijeg albuma neke grupe objavljen u Džuboksu je više ličio na književnu kritiku nego na senzacionalistički stil tiražnih časopisa, i sve to bez neke elitističke nadmenosti, jer je validnost popularne kulture bilo nešto što je tek trebalo dokazati.

Jedan od ljudi koji su nametnuli ovakav stil razmišljanja bio je Branko Vukojević, koji je u listu pisao od 1975. godine, i koji je u važnom (verovatno i najboljem) periodu od 1981. do 1983. godine bio glavni urednik Džuboksa. Vukojević je bio odličan poznavalac prilika na domaćoj sceni, dok se istovremeno “školovao” gutajući relevantnu svetsku literaturu i muzičke listove (NME, Sounds, Melody Maker, Rolling Stone, itd.), koji su tada takođe doživljavali svoj “zlatni period”.

Nedavno je, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture, objavljena knjiga “Kako je bio rokenrol”, izbor tekstova (1975 – 1991) ovog autora, koji je ostao upamćen i po svom scenarističkom radu na omnibus filmu “Kako je propao rokenrol”, kao i po člancima koje je objavljivao u listovima Start, Politika i Ritam.

Branko Vukojević je od ranih devedesetih živeo u Londonu, odakle je avgusta 2003. stigla i vest da je, nakon što je izašao iz autobusa u Severnom Londonu, poginuo pod točkovima motorcikliste…

U svakom slučaju, zbirka Vukojevićevih tekstova se pojavila pre svega zahvaljujući naporu jednog od negdašnjih novinara Džuboksa, Predraga Popovića, danas nastanjenog u Londonu, a koji je takođe pokretač internet projekta POPBOKS (gde su postavljeni i svi brojevi listova Džuboks i Ritam). “ Kako je bio rokenrol” je po mnogo čemu kuriozitetno izdanje na našoj sceni. Kao prvo, nema baš mnogo knjiga koje se uopšte bave istorijom ovdašnje popularne kulture, zbog čega je čitava scena (iako u stvari možda i nije tako loša) u konstantnom problemu - svaka generacija je prinuđena da počinje da gradi svoj ambijent od početka, umesto da se nadovezuje na iskustva prethodnika. Takođe, kvalitetom opreme i štampe ova knjiga može da doprinese dizanju lestvice kada su izdanja slične vrste u pitanju, što uopšte nije loše.

Već u svom prvom članku, “Muzika iz podruma”, koji je kao gimnazijalac napisao za list Džuboks 1975. godine, Vukojević se bavi stvaralaštvom i “psihologijom” nepoznatih grupa, uličnih gubitnika i zgubidana sa gitarama -- tema koliko živopisna, toliko neistražena i nimalo na “prvu loptu” (zaboga, u doba glitter rocka svi su voleli da se koncentrišu na blještavilo i uspeh!). Nižu se članci koji obrađuju brojne pojave na domaćoj i stranoj rock sceni, beleženi iz nedelje u nedelju – od stadionskih rock grupa sedamdesetih, preko novotalsne eksplozije, pa zatim svi relevantni fenomeni na domaćoj sceni, Bijelo Dugme, vreme “Paket aranžmana”… Vukojevićev stil je uvek odmeren, i (uz par izuzetaka koji pre potvrđuju pravilo), njegove ocene i danas deluju prilično tačno. Recimo, u članku posvećenom punk muzici, on je već 1977. godine, dakle dok je uzbuđenje još uvek trajalo, upozorio da će industrija pokušati da stvar preuzme pod svoje - “ Često se kao jedan od glavnih elemenata punka navodi reakcija na trenutnu situaciju na rock tržištu. Punkeri optužuju disko industriju zbog mešetarenja, a velike svetske grupe zbog načina na koji unosno krčme svoju reputaciju snimajući jedan album svake tri godine i nastupajući u istom periodu na svega nekoliko gigantskih koncerata. Takve primedbe teško se mogu osporiti, ali je pitanje kako će sami pripadnici novog talasa zaobići takva iskušenja?”- u to vreme je punk još uvek bio svež fenomen, koji je u našoj (i ne samo našoj) sredini izazivao uglavnom zbunjenost i nervozu, i trebalo je da prođe još dosta vremena pre nego što će klinci u pocepanim odelima koji sviraju po londonskim klubovima dospeti do stadiona i zaboraviti stare ideale, ali to je mogao da predvidi samo vrlo pronicljiv posmatrač…

Jedan od glavnih Vukojevićevih kvaliteta, međutim, može se tek naslutiti iz brojnih fotografija objavljenih u knjizi, gde je on u društvu mnoštva poznatih i manje poznatih lica naše kulturne i potkulturne scene. Naime, Branko Vukojević je imao dar da podstiče ljude i dešavanja, da kreira scenu, da stvara saradnike, a to je kvalitet koji je teško izmeriti ili umetnuti u knjigu... I sam mogu da posvedočim o tome, jer sam u vreme preloma između sedamdesetih i osamdesetih godina bio gnevni klinac, koji je kreirao vlastiti fanzin po nazivu Kreten…. Vukojević je uspeo da me nagovori da krenem da objavljujem u listu Džuboks, što danas izgleda prilično neverovatno, jer ko sam bio ja, i koga je moralo da bude briga što se ja nešto bunim (pa i protiv Džuboksa, kojeg sam smatrao nedovoljno radikalnim). Međutim, znam pouzdano da sam bio samo jedan od brojnih ljudi sa ulice koje je Branko Vukojević (u većoj ili manjoj meri) uspeo da gurne u neki drugi film, a da bi ste tako nešto bili u stanju da izvedete trebalo je da imate nekakvu antenu u glavi…

Saša Rakezić