U posleratnom periodu, kockari su smatrani za ozbiljne prekršioce zakona, ali su – s obzirom da ih je bilo skoro nemoguće efikasno goniti – uspeli da formiraju milje u kojem su živeli prema vlastitim pravilima

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf

Čitanje novinskih rubrika o kriminalu danas čini da vam se diže kosa na glavi. Međutim, deluje skoro smešno kada se to uporedi sa zapisima iz novinskih «crnih hronika» o delikventnom ponašanju u skromnim prlikama posleratne Jugoslavije. Obitavajući u siromašnom društvu, u kojem (naročito u periodu «izgradnje») nije bilo bogzna šta ni da se ukrade, onovremeni prekršioci su riskirali veoma visoke kazne, uključujući smrtnu presudu. Tek šezdesetih godina je, zajedno sa rastom standarda, primećeno da raste i smelost delikvenata.

Podgrupa «prekršioca zakona» koja je uspevala da uprkos svemu opstane bili su kockari, možda i zahvaljujući tome što je njihov prekršaj bilo skoro nemoguće adekvatno kontrolisati. Što je zanimljivo, čini se da kocka nije smatrana za nešto nemoralno ukoliko je podrazumevala izvlačenje devizne dobiti od stranih turista, o čemu govori činjenica da su postojale legalne kockarnice namenjene strancima, dok su domaći kockari imali da se okupljaju krišom u tzv. «špilcimerima» (privatnim stanovima). Mnoge majke su verovatno bile zabrinute kada su pročitale da je - prema policijskim informacijama tokom šezdesetih – u jednom momentu zabeleženo da samo u Beogradu postoji oko stotinu ovakvih okupljališta, u kojima su vlasnici stanova ostvarivali znatne prihode «naplaćujući pikslu» (ulaz).

Međutim, ono što je najčudnije je kockarska strast, koja se (naročito u momentima velikih dobitaka) ispoljavala na najbizarnije načine. Beogradski kockar i varalica Mihajlo Jovanović «Šukri» je bio poznat po tome što je u slučaju velike zarade trošio novac na duge vožnje taksijem, i to tako što je, smestivši se na čelo kolone, plaćao čitav niz vozila da ga prate, od kojih je u jednima vozio svoj šešir, u drugima cipelu, u trećima mašnu... Njegova posebna strast bila je da gubitnika na kocki izvede na ulicu i da pred njegovim očima sav stečeni novac baci u kanalizaciju, uzvikujući – « E baš ste vi neki frajeri, nisu za vas pare kad ne znate da ih čuvate!».

S druge strane, nepisani kockarski kod je nalagao da kockar-gubitnik istrpi sva podsmevanja nadajući se da će on jednog dana u toj detinjastoj igri biti pobednik i moći da se šepuri pred nekim drugim gubitnicima... Među tim živopisnim likovima je bio i izvesni Dimče Dakić «Širi», koji je svojim «žrtvama» u momentu dok su gubili na kartama umesto novca uzimao delove odeće i sekao ih makazama! Mnogima je posekao revere, rukave, nogavice na pantalonama... Zabeležena je i izjava kockara Salka Žakića «Kreze»: «Jednom prilikom u Rumi, na nekoj livadi, Meho je izgubio 60.000 dinara, Ilija 30.000, a ja 17.000 dinara. Kako je Meho izgubio najviše, tražili smo da nam proda jedan deo kragne sa zimskog kaputa i jedan deo pantalona. Mi uživamo u tome da za izvesnu svotu novca nekome žiletom iseckamo odelo»....

U jednom napisu iz šezdesetih godina, stoji da je «kocka oduvek bila najrasprostranjenija u gradovima, ali se beleži naglo širenje ove pojave na selu. To dovodi mnoge radne seljake u težak materijalni položaj i u takvu situaciju da napuštaju zemlju u jeku sezonskih radova i postaju kriminalci. Dešava se čak i da prodaju zemlju koju su do juče obrađivali»...

U skladu sa promnama u društvu, menjao se i stil onih koji su činili društvene prestupe, tako da je tokom vremena skoro nepovratno izgubljen svaki trag anegdotskog prizvuka u «crnim hronikama» koje beleže naši mediji...

«Gotovo svi profesionalni kockari su religiozni» - zapisao je 1968. godine Spasoje Lepojević, u knjižici pod nazivom «Iz dnevnika jednog islednika», koja se bavi kriminalnim slučajevima i životom prestupnika u tadašnjoj SFRJ. «Kada slave slavu, oni koji igraju kocke išaraju slavski kolač kockicama ili ga naprave u vidu ruleta, a oni koji se kartaju šaraju slavski kolač kečevima, pubovima i drugim figurama u duhu njihove profesije».