Radost poštanske komunikacije je u tome što može biti propraćena maštovitim ili otrcanim slikama na razglednicama. Bio je to možda besmisleni ritual, ali je uzdizao važnost uživanja u malim stvarima

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf

Danas, u eri elektronske pošte i SMS poruka, razglednice ne samo što gube na popularnosti, već skoro da se ubrajaju među relikte prošlosti, poput singl ploča, recimo. Međutim, sve do sedamdesetih, razglednice su posebno koristili vojnici, putnici i šaljivdžije (kao što ćemo videti, šaljive dopisnice su vrlo inspirativan segment ove produkcije).

Razume se, odličan povod za slanje razglednica bila su razna čestitanja - novogodišnja, osmomartovska, svadbarska i šta sve ne. Već osamdesetih godina razglednice su postale nekako staromodne i «treš», iako ih je i dalje bilo na skoro svakom kiosku.

Već tada sam se s nostalgijom prisećao vremena oko novogodišnjih praznika, koji su proticali po savršenom scenariju – prvo, obavezna poseta novogodišnjem vašaru, zatim, kupovina čestitki na bezbrojnim štandovima koji su zauzimali sav centar grada, nakon toga pisanje i slanje novogodišnjih čestitki brojnim prijateljima i rodbini (dok poštanski uredi pucaju od preopterećenosti) a kao šlag na torti, doček Nove godine ispred tv aparata, uz Čkalju!

Valjalo bi napomenuti da su u jednom periodu razglednice imale ulogu koju je malo ko primetio – naime, u posleratnoj Jugoslaviji nije uvek bilo lako objaviti neko štampano izdanje, knjigu ili časopis, mimo «zvaničnih» kanala i institucija. Štampanje razglednica, međutim, nije moralo da prođe gotovo nikakvu kontrolu, naročito ako ste ih prodavali na ulici u vreme praznika. To nije uzrokovalo baš neku disidentsku produkciju, ali su nastale (naročito tokom šezdesetih) čitave serije «uradi sam» dopisnica, što u privatnom aranžmanu, što u režiji manjih izdavačkih kuća i štamparija. Neke od ovih razglednica su pravo blago – lokalni autori su puštali mašti na volju, crtajući cveće, deda-mrazove ili zaljubljene parove. Nešto od toga je bilo na ivici narodske avangardne umetnosti, nešto je bilo toliko loše da je to već postajalo zabavno, a nešto skoro pa pornografija. U svakom slučaju, mnogo šarenije od «zvaničnih» proizvoda, na kojima su carevali savršeno dizajnirani jelke i irvasi, slatke bebice, ili najgore - besprekorni parovi u ispeglanim odelima i s idiotskim osmesima na licima (ja bar nisam poznavao nikoga kome bi palo na pamet da to pošalje nekome u koga je zaljubljen). Početkom sedamdesetih je i renomirana kuća poput «Književnih novina» tezgarila izdavajući setove dopisnica s fotografijama na kojima jedan te isti «zaljubljeni» par pozira u brojnim situacijama – te leže na travi, te nalaktili se na fontanu, te skaču po pesku...

Međutim, čak i regularna produkcija je davala sebi oduška stvarajući «šaljive» dopisnice – najčešća tema bili su muževi koji peru sudove, porobljeni od strane ljubomornih supruga-oštrokondži, zatim karikature na kojima direktori jure sekretarice... Verovatno klasična tema je crtež zgodne ženske koja je upregla pripitog slavljenika i uzjahala ga kao konja. U svojoj kolekciji čuvam bar desetak varijanti ovog motiva, koji je toliko radovao veseljake iz generacije naših očeva...

Naročito tokom šezdesetih godina, neki od tiražnih listova su objavljivali poklon-razglednice, na kojima su bile fotografije poznatih glumaca, pevača i uopšte estradnih ličnosti svake fele. Kolekcija razglednica iz omladinskog časopisa ČIK (poznatog po za to vreme slobodnijim sadržajima), danas izgleda kao pravi muzej popularne kulture tog vremena. Bili su tu: Kim Novak prikazana kako sedi razgolićenih leđa, Džajić koji sedi na fudbalskoj lopti, Senka i Zafir s kuburom i nožem u rukama, podno Kalemegdanske tvrđave (valjda iz nekog TV spota), fudbalski timovi Dinama i Zvezde, Đorđe Marjanović u šarenoj košulji, Lepa Lukić u cvetnoj haljini, ansambl Paloma u meksikanskim nošnjama...