Kada sam jednom američkom strip crtaču i teoretičaru spomenuo Tarcanetu, kao strip junakinju nastalu tridesetih godina na beogradskoj sceni, on je rekao – «hoćeš da kažeš da je u Srbiji postojao strip o Tarzanu sa X hromozomima»?, što je bilo nešto kao konstantacija da je u toj zemlji zaista sve moguće. Možda još i čudnije od toga da je nekom palo na pamet da smisli žensku varijantu Tarzana je sama  činjenica da  je u pretežno ruralnoj, siromašnoj Srbiji tridesetih godina bio toliki broj strip autora i strip izdanja. Potpuno je drugi problem što prosečan konzument popularne kulture danas i ovde jedva da poseduje nekakvu svest o svemu tome.

Za razliku od mnogih zemalja koje već imaju muzeje posvećene istoriji stripa u svojoj sredini, u nas je događaj ako se uopšte (ikada) pojavi reprint album nekog strip ostvarenja iz prošlosti. Nedavno je izdavača kuća Stella iz Beograda pokrenula ediciju «Reprint», i kao prvo izdanje u seriji pojavila se «Tarcaneta» Nikole Navojeva – poduhvat zanimljiv već i po tome što je u pitanju jedno od ranih, potpuno originalnih ostvarenja domaćeg strip autora. Da podsetimo, ako zanemarimo proto-istoriju «priča u slikama», koja seže do devetnaestog veka, savremena epoha stripa u našoj zemlji započinje nakon što list Politika 1934. kreće da na svojim stranicama objavljuje  poznate američke novinske stripove, a već naredne godine je pokrenut «Strip», prvi ovdašnji strip časopis, koji će doseći priličnu popularnost, i povremeno izlaziti i na slovenačkom i mađarskom jeziku .

Među nekoliko ostvarenja domaćih autora koja su se pojavljivala u listu «Strip» spadaju i storije o Tarcaneti, objavljene od januara do juna 1936. godine. Autor stripa, Nikola Navojev, još jedan je od ruskih emiganata koji su činili većinu među autorima «beogradskog kruga» - kao i mnogi od protagonista te scene, i njegova životna priča je burna i tragična. Stripom je počeo da se bavi u dvadeset drugoj godini života, a već 1940. godine, u 27. godini života, umire od posledica tuberkoloze... U tom kratkom periodu, boreći se sa bolešću, kreirao je čak pedesetak strip storija; zanimljiv je njegov rad na Zigomaru, domaćem maskiranom strip junaku, koji u antologijskoj epizodi «Zigomar protiv Fantoma» sreće svog inostranog parnjaka i takmaca ( nakon što ratuju i mire se, Fantom na rastanku kaže Zigomaru: «Zbogom, i ne želim da se još jednom u životu sretnemo jer ću vas ubiti!» a Zigomar odgovara sa «Ni ja vama ne želim da me sretnete»!) . Kažu da je Nikola Navojev i u bolesničkoj postelji crtao stripove...

Tarcaneta je strip kojeg je kreirao na samom početku karijere, ali je zanimljivo da je lik «oživljen» i u stripu Dragana Savića iz 1940. godine, u listu Mikijevo carstvo.

Kao što nije teško zaključiti (čak iako, kao moj američki prijatelj, uopšte niste ni videli strip), Tarcaneta je priča o «devojci iz džungle», ženski ekvivalent Tarzana. Reklo bi se da je Navojev pre svega u ovom liku video zanimljiv pin-up model – jedino što pokriva Tarcanetino poprsje  su dve ogrlice, i skoro je sigurno da bi na Zapadu takav crtež bio cenzurisan, naročito s obzirom da su stripovi u to vreme prvenstveno imali status literature namenjene deci... Inače, možda bi preteča ovog lika u popularnoj literaturi u nas mogla da se prepozna u knjižici koju je objavio ilustrovani list Nedelja, 1934. godine – to je «Robinzoneta», palp roman uz nešto ilustracija, za kojeg je teško reći da li je prevod nekog francuskog izdanja, ili kreacija domaćih autora koji su u to vreme voleli da se kriju iza imena koja zvuče kao da dolaze iz «velikog sveta» (i sam Navojev je svoj rad ponekad potpisivao sa Nick Woodly). U svakom slučaju, «Robinzoneta» je poluozbiljna priča o zanosnoj parižanki koja, jakako, završava na pustom ostrvu ( « njene štikle bile su oko dvanaest santimetara iznad morske površine, i upadale su u pesak»), i – baš kao što Robinzon sreće Petka, tako i Robinzoneta sreće «Petkovaču, crnu lepoticu» - «bila je to divna crnkinja, odevena u deset santimetara šarenog platna».

Lik Tarcanete je takođe bio zasnovan na popularnoj literaturi i stripovima, ali je to tek služilo da raspali maštu čitateljstva – zanimljivo je da je u  Americi postojao čitav «talas» stripova o zgodnim divljakušama koje priznaju jedino zakon džungle, ali je trend započeo neku godinu nakon što je objavljen Navojevljev rad. Sve je kulminiralo pedesetih godina, i dobro je poznato da je underground maestro Robert Crumb u svojim ranim godinama bio veliki obožavalac stripa i tv serije «Sheena, Queen of the Jungle», što je poslužilo kao inspiracija za njegova maštanja o snažnim i goropadnim lepoticama. Nije potrebno da baš budete Sigmund Frojd, da biste shvatili da poluodeveni i nepripitomljeni primerci ženskog roda, sriveni u džungli, predstavljaju seksualnu fantaziju koja izražava želju da se odbace restrikcije koje nameće «civilizacija».

U tom smislu, reprint «Tarcanete» predstavlja izvanrednu lekciju ako želite da saznate ponešto o korenima pop kulture u našoj sredini, čak iako je očigledno da je to rad još nedovoljno formiranog autora, iz vremena kada je – kao i ostali crtači njegove generacije, i sami čitaoci razume se – tek upoznavao strip i njegov jezik. S obzirom da je table crtao od broja do broja, možda i bez pripremljenog scenarija, ponekad je teško pratiti tok radnje (tokom kasnijih godina, u vreme svoje zrele faze, Navojev je ostvario uspešnu saradnju sa scenaristom Brankom Vidićem), a uočljivo je da čak i glavna junakinja nekada bude prozvana Tarcaneta, a nekada Tarcana!

Pa ipak, zahvaljujući istoriografskoj belešci kojom je knjiga opremljena, i zaista solidnoj kolor reprodukciji, objavljivanje ovog albuma je prava poslastica. Ostaje da se nadamo da je to samo početak još jedne naše priče o ponovnom preispitavanju vlastitih kulturnih vrednosti (makar ih zvali i subkulturnim, ili tim pre!) koje smo zaboravili ili tužno zaturili.

Saša Rakezić