U negdašnjoj zemlji bilo je moguće mnogo toga što je na drugim mestima bilo teško zamislivo: spoj liberalnog kapitalizma i radničkog samoupravljanja, marksovog učenja i suvenira iz Diznilenda…

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf

U Kraljevini Jugoslaviji, tridesetih godina, proizvodi studija Volta Diznija bili su široko prihvaćen oblik popularne kulture – svako je znao za Miku Miša, a bio je to i naziv najpopularnijeg strip časopisa u predratnom Beogradu. Diznijeve kreacije je objavljivao najtiražniji dnevnik, Politika, i uopšte, čak i u selima gde se s mukom probijala “elektrika”, verovatno je već bilo neko dete koje je odlično znalo ko je Paja Patak, i kako se zovu njegovi sestrići.

Nakon rata i promene društvenog uređenja, stripovi i crtani filmovi su još neko vreme posmatrani s nipodištavanjem i strahom od “zapadnjačkog uticaja”, ali situacija se promenila već krajem četrdesetih, nakon razlaza sa politikom SSSR-a. Bilo je potrebno tek nekoliko godina da produkti Volta Diznija povrate svoj primat u ovdašnjoj sredini. Tako je već krajem 1951. godine odlučeno da se nastavi sa objavljivanjem lista Politikin Zabavnik, koji je osnovan 1939, i prestao da izlazi nakon bombardovanja Beograda 1941… Postoji legenda (čiju je autentičnost danas teško proveriti, ali zvuči evokativno) da je tome prethodila poseta atinskog predstavnika Diznijeve kompanije, koji je Titu predložio da se u Jugoslaviji obnovi strip izdavaštvo. “Zašto da ne, ja volim Paju Patka” – navodno je glasio Titov odgovor. Bilo kako bilo, činjenica je da je Politikin Zabavnik nastavio da izlazi 1952. godine, i da su u ovom listu Diznijevi junaci dobili značajan prostor.

Međutim, važna prekretnica je nastala 1966. godine, kada su “Dečije novine”, izdavačka kuća iz Gornjeg Milanovca, pokrenuli časopis “Miki”. Bio je to list specijalizovan za stripove koje je licenzirala kompanija Volta Diznija. Čak iako dobar broj stripova koje je “Miki” objavljivao podvedemo pod ono što bi se danas zvalo “treš”, bilo je tu i sjajnih ostvarenja, kao što su storije Karla Barksa, crtača koji je uspeo da u ove klišeizirane, industrijski odrađene pričice udahne ironiju i lični rukopis.

Štaviše, “Dečije Novine” su potpisale ekskluzivni ugovor sa Diznijevom kompanijom, i u prvom broju “Mikija” objavile pozdravno pismo sa potpisanom fotografijom samog Volta Diznija! Razume se da ništa slično nije postojalo u čitavoj Istočnoj Evropi. Bilo je to čudno nalik na priču o duhu preduzetništva, tako omiljenoj u svetu koji sebe definiše oznakom liberalnog kapitalizma. Naime, mali grad u Srbiji je, pre svega zahvaljujući inicijativi i spretnosti nekolicine dalekovidih lokalaca, postao centrom koji je tržištu od dvadeset miliona čitalaca ponudio tada aktuelnu svetsku popularnu literaturu. U isto vreme, “Dečije novine” su lansirale čitavu liniju licenziranih produkata – školskog pribora, igračaka, itd., ukrašenih likovima Volt Dizni produkcje. Dobro se sećam šarenih motiva na sveskama u koje sam tako rado buljio na dosadnim školskim predavanjima.

Ipak, možda najvažnije u celoj priči je što je kroz ovu inicijativu zaživela lokalna scena – kao prvo, svet stripa i popularne kulture je postao delom opšteg nasleđa u nas. Drugo, dobar broj ovdašnjih klinaca, u koje i sam spadam, je bilo ohrabreno da i sami krenu da se bave crtanjem stripova, radom na animaciji, ili nekom već sličnom kreativnom posvećenošću…

Uprkos svim ideološkim predrasudama, strip i popularna kultura, koji su smatrani da otelotvoruju lik i delo Volta Diznija, bili su vrlo rano prihvaćeni u Drugoj Jugoslaviji.

Još godine 1952., časopis “Žena danas” objavljuje odgovor na pisanija roditelja, uplašenih zbog naklonosti koju mlada generacija pokazuje prema stripu: “Nema razloga za zabrinutost, jer kod nas nema izrazito rđavih stripova, poput onih u kojima se veliča kriminal i pornografija…Ako deca s nestrpljenjem iščekuju nove doživljaje Mikija i Šilje na Ostrvu dinosaurusa, čitaće i Žila Verna i Artur Konan Dojla”…